Ljubav. Svi je želimo. Svi čeznemo za njom. Ona je nešto što je teško definisati, ali svi znamo da je jedna od najlepših stvari koje nam se mogu dogoditi.
Nažalost, tanka je granica između predivne ljubavi i one nezdrave u koju ljubavni odnos može prerasti.
Ljubav ne bi smela biti stresna. Ljubav ne bi smela biti košmar osećanja. Ne bi smela biti ono što te vuče na dno. Ljubav ne bi smela slati signale stresa u tvoj mozak i uzrokovati tvoju anksioznost. Ljubav te ne bi smela trošiti. Ne bi te smela umarati. Ne bi te smela terati da bežiš od istine, nego da se s njom suočiš. Ljubav te ne bi smela izdvajati iz drugih odnosa. Zbog nje ne bi trebala zanemarivati druge ljude u svom životu.
Ljubav je predivna, nije hvalisava. Ljubav je predivno partnerstvo, a ne metalni lanac kojim ćeš biti vezana za nekog. Ljubav bi te trebala podstaknuti da ceniš lepotu u svetu. Tvoj bi svet zbog nje trebao biti sjajniji, svetliji.
Ljubav nije zavisnost.
Ne bi smela osećati kao da si zavezana. Ne bi smela zaboraviti da dišeš bez te osobe. Ljubav nije tamni oblak koji te prati svaki put kada nisi s tom osobom. Ako trebaš nekog da bi disala, da bi bila srećna u životu, to nije ljubav. To je strah. To je nesigurnost. To je zavisnost. To nije ljubav.
Ponekad i ne uočavaš da si u takvoj „zavisničkoj“ vezi. Možda misliš da je normalno voleti nekoga toliko da moraš biti s tom osobom 24h na dan. Možda misliš da je normalno voleti nekoga toliko da misliš da bi bez te osobe naprosto umrla. Možda misliš da je normalno voleti nekoga toliko da ti se život bez te osobe čini nezamislivim. No imala si život i pre te osobe. I trebala bi ga imati i sad.
Ljubav bi trebala biti čarobna. Ljubav bi morala biti ono što te podiže s dna i ono zbog čega si zahvalna na svakoj pa i najmanjoj stvari koju imaš u životu. Zbog ljubavi bi trebala biti bolja osoba, bolja prijateljica, bolja kćerka, bolji čovek.
Ljubav ti ne bi smela uzeti dušu. Ljubav ti ne bi trebala unositi strah ni slomiti srce. To nije ljubav. Zapamti to.
