Da mame mogu da smaraju svojom svakodnevnom pričom o deci, nisam ni bila svesna, sve do jednog razgovora sa koleginicom. Neudata, nema dece i rekla mi je tada nešto nad čime sam se zamislila. Toga nisam ni bila svesna jer sam okružena drugim majkama. Moje najbolje drugarice sve imaju decu i sva su po godinama bliska mom detetu. Tako da smo u isto vreme prolazile kroz sve dečje “bolesti”.
U otprilike istom trenutku su nas mučili grčevi, izlazile smo iz pelena, nicali nam zubići, učili da pričamo…
I kad se čujemo telefonom i kad se vidimo, prvo nam treba oko sat i po da se ispričamo o deci, a za nas lično, ako bude vremena. Sve naše teme ostavljamo sa strane, dok se ne “obrade” sve bebeće: zašto neće da jede, šta je najefikasnije protiv grčeva, koji prašak koristimo za pranje odeće. Izbor tema je nepresušan.
I onda, u takvim okolnostima, nisam ni obraćala pažnju da možda neko u mojoj blizini prevrće očima, kad ja počnem s pričom. Bila sam presrećna što imam sagovornice na teme koje me u tom trenutku interesuju.
Tada sam obilato koristila i pedijatra, kao izvor informacija, kao i telefonsku liniju “Halo beba”. Ali, uvek bih pitala i drugarice kakva su njihova iskustva, pa tek onda odlučivala. I iks puta mi se desilo da ne mogu da sačekam da neka od njih završi, da bih ja iznela svoje mišljenje.
Moja koleginica je prokomentarisala da je mnogo nerviraju poznanice-koleginice-drugarice koje non-stop pričaju o deci. Jedna njena Fejsbuk prijateljica je čak, kad se porodila, na profilu dodala, Mama ispred imena.
– Kao da je od toliko milijardi žena na Zemlji samo ona mama! Pa mi onda čim se ulogujem samo iskaču slike te beba radi ovo, beba uradila ono, bebino prvo, šta god… – priča ona.
– Ali, ja nisam takva! I mene to isto nervira! – zavapila sam ja braneći se.
A nisam želela da se branim. Kad je u mom društvu neko ko bi da zna sve o porođaju, mogu da pričam do sutra. Ako neka ne želi, a naravno da ima i takvih, jer nismo sve iste, neke se plaše porođaja ili samo priče o tome, onda ću da ćutim. Da, ja pripadam klanu mama, i uvek bih to istakla prvo, jer mi je taj “poziv” najvažniji na svetu. I to bih uvek prvo istakla o sebi, da sam mama. Znate kako sve devojke, dobro možda ne sve, ali većina, od malih nogu mašta o venčanju, svadbi, razrađuje u glavi sve detalje kao da će se sutra udati, te ovakva će biti venčanica, te imaću toliko gostiju, te pobeći ću i udati se.
E, pa ja sam tako oduvek maštala o deci. Htela sam da ih imam tuce. I najslađe mi je kad vidim neku rumenu dečicu kako jurcaju napolju, blatnjavi, zarozani, al’ grlati i srećni. Htela sam i ja tako…
