Jedna mama koja sa porodicom živi u Norveškoj i čija deca idu u niže razrede osnovne škole otkrila je razlike između našeg školstva i obrazovanja u ovoj zemlji.
U Norveškoj je 22. decembra zvanično počeo božićni raspust, a nezvanično još početkom decembra kada je uhvaćen zalet za doček i proslavu Božića. Da se ja stroga i odgovorna, koja sam prošla sito i rešeto srpskog praistorijskog školstva u kojoj je učiteljica bila bog, direktor batina, a literatura oče naš, pitam – škola ovde nije ni počinjala! O nižim razredima kojima pripadaju moja deca govorim.
Da li je ovo škola ili vrtić?
– Iskra, šta ste danas radili u školi?
– Gledali smo film i spremali smo predstavu. Sutra idemo u starački dom da im pevamo… Kod Petre je još grđe.
– Mi smo se prvo igrali, pa je bio sturefri (veliki odmor), pa smo bili napolju i onda se opet igrali. Pravili smo i peperkake (čuveni božićni kolači sa cimetom, prim. aut.).
Nije ni čudo što smo Petra i ja ubrzo po njenom polasku u prvi razred počele da pravimo omaške u govoru i umesto “škola” govorimo “vrtić”. A kako i ne bi kad deca izgiboše igrajući se. Čak je i bebastom malom veseljaku koji nikad neće odrasti – Petri to bilo čudno, ali kako je vreme prolazilo dete je počelo da se navikava i da sa sobom, u školu vuče sve više i više igračaka.
U školu nose sve igračke!
Ovde đak prvak ima pravo da u školu povede i nekog od roditelja dok se ne adaptira, pa kako ne bi smelo igračku. Odgovorna Petra koja je prošla srpski vrtić u kojem dete ima pravo da plače dok se ne adaptira i jedno polugodište predškolskog, u kojem je postojao “veseli petak” dok su drugim danima omiljeni drugari za igranje čekali kod kuće, nije koristila ovo gore pomenuto pravo. Mada, poznavajući Petru mislim da je dete više želelo da zaštiti sopstvenu mamu tj mene od novih suza nego što je bilo hrabro u novoj sredini na potpuno nepoznatom jeziku. Ali je ubrzo tražila da joj se nabavi plišani privezak koji sa sobom nose sva deca, pa još jedan, pa još jedan, pa onda stariji brat od tih privezaka, pa rančić sa mlađom braćom, da bi gotovo pola decembra, sve do raspusta, u školu išla u kostimu Deda mraza, kao i većina druge dece, naravno uz pomenuti plišani bataljon.
Ipak, to isto razigrano dete se i opismenilo na norveškom, na srpskom je već pismeno stiglo. Iako im je prvih školskih sedmica radni zadatak bio da se upoznaju, zapamte imena, da se javljaju jedni drugima i da se slušaju međusobno dok govore, na šta Čovek i ja nismo znali kako da reagujemo, Petra za četiri meseca koliko ide u školu čita na norveškom kako ja nisam u četvrtom osnovne na srpskom. I danas se sećam te učiteljicine prozivke i mog bezizražajnog tuc muc po tekstu! O tome kako govori norveški ne smem ni da pišem, to bi bilo kao da procenjujem nečije poznavanje molekularne biologije. Jedino sam u matematici bolja od nje, valjda nisam džaba bila u matematičkoj gimnaziji.
