Greške koje žene prave: Naša sposobnost da osećamo i vidimo unapred, umesto da bude podrška razumu i realnosti, često je najveća prepreka.
Da li ste spremne da odmah usmerite svu svoju pažnju, da ispremeštate svoj raspored, da otkažete dogovore sa prijateljima, i da proveravate poruke svaki čas, kad uspostavite kontakt sa nekim ko vam se sviđa? Niste jedine.
Žene to često rade, jer ne sreću svakog dana muškarce koji im se sviđaju i ne mogu da ne zamišljaju kako je to možda prava stvar i kuda može da odvede. To što se njegovo ponašanje i nivo zainteresovanosti za nas ne uklapa u sliku “prave stvari” sklone smo da zanemarimo.
Naša sposobnost da osećamo i vidimo unapred, umesto da bude podrška razumu i realnosti, često je najveća prepreka. Mi lepo vidimo kako može da nam bude lepo sa nekim i odmah promenimo kurs, okrenemo kormilo i usmerimo svoju energiju u tom pravcu. I uradimo prvu od stvari koje nikako ne treba da radimo:
Zanemarimo osećaj da nešto nije u redu
Uz dar da otvorenih očiju imamo vizije o pozitivnim ishodima buduće veze, ide i onaj glasić koji nas upozorava da se ne zalećemo. Vizije dolaze iz naših kapaciteta za predanost i bliskost, iz naše želje da ostvarimo vezu i da osećamo ljubav i pošto su tako poletne, umeju da se odlepe od realnosti. I taj glasić nam lepo govori da nešto nije u redu, ali mi ne želimo da ga slušamo jer nam kvari doživljaj. A zapravo, doživljaj uopšte ne postoji, osim u našim vizijama. Setićemo se tog glasa kad se osvestimo, znaćemo da smo sve vreme znale – da nešto nije u redu. A da pokušamo da čujemo taj glas, koji nam nudi tačne koordinate i orijentaciju, umesto da šibamo ka pučini bez kompasa, kao drogirani kapetan lađe?
Ne čujemo ono što ne želimo da čujemo
Tip nam možda sasvim jasno govori da nije baš zainteresovan. Tojest – ne odgovara na poruke, ne javlja se po nekoliko dana, javlja se tek kasno uveče i ne pokazuje nikakvu nameru da nam zakaže sastanak, nego eto tako, malo bi četovao/SMS-ovao pred spavanje, nema nikakve konkretne predloge o tome šta bismo i kada mogli da radimo zajedno. A mi to tumačimo kao udvaranje i nastojimo da održimo komunikaciju i nadamo se da će ona prerasti u osećanja i posvećenost. Na osnovu čega? Koji nam to feedback on daje? Ali možemo mi to same da istripujemo.
Smaramo ga porukama
Nemamo drugi način da dopremo do njega i onda sav svoj šarm, zajedno sa nabojem očekivanja i frustracijama nerealizovanosti, sabijemo u elektronsku komunikaciju, zamišljajući kako smo baš duhovite i zanimljive i kako je to siguran način da ga stalno podsećamo na sebe. Vidimo mi koliko smo bedne, ali ne želimo da razmišljamo na taj način. Radije uveravamo sebe kako se borimo za njegovu pažnju i osvajamo ga. A zapravo ga smaramo. Da hoće da se upliće, već bi nešto preduzeo.
Smišljamo opravdanja:
Nema čovek vremena, mnogo je zauzet. Ta što se slika sa njom, to mu je drugarica. Nije video poruku. Dobro, video je, ali nešto ga je omelo u trenutku, pa je posle zaboravio. Pa dobro, koliko je prihvatljivo to da neko zaboravlja na nas, i da moramo da ga podsećamo, i da samo treba da se strpimo i da razrađujemo taktiku? Pa nije on Mont Everest, pa da ga osvajamo uz nadljudske napore, odricanja i žrtve. Da, osećamo se angažovano i živo zbog toga što nam se nešto dešava, ili samo zato što smo pomislile da može nešto da nam se dešava. Ali ponašamo se kao paćenice i psihopate. I treba da prestanemo. Pre nego što opet počnemo, prvom prilikom.
