“Kada ljudi čuju čime se bavim, uglavnom žele priče. I uglavnom mi posle njih ne pružaju ruku, dok nisu sigurni da je sveže oprana”, počinje svoju priču za “Gardijan” doktorka sa ginekološkog odeljenja.
“Iskreno, imam priče. Pun kofer priča. Priče o misterioznim predmetima gurnutim na neobična mesta, o tetovažama za koje ne biste očekivali da ljudski prag bola može da istrpi, o tečnostima zbog kojih više ne jedem neke vrste sira i o ponekim bifurkativnim penisima (Guglajte to, slobodno. Osim ako ste na poslu. Onda nemojte), uglavnom, skoro svaki dan doživim neki otkačen slučaj.
Već 10 godina se bavim seksualnim zdravljem, prve dve tri smene su mi bile razrogačene oči, posle toga sam samu sebe iznenadila sa kakvom lakoćom pitam “da li ste nedavno koristili seks igračke i imali analni seks ili ručno zadovoljavanje?” Pitam to uz pokerašku facu.
Čekaonica mi je puna svakakvih ljudi. Od tinejdžera do staraca. I svi strepe zbog istih stvari: Hoće li me prozivati? Da li će se smejati mojoj golotinji? Da li imam neku zarazu? E, pa ovako.
Kao prvo, nije moje da vas ismevam ili da vam popujem. Došli ste po pomoć, to ćete i dobiti. Osim toga kada vam je bila poslednja menstruacija i da li ste nešto negde stavili, a nije trebalo – dalje me ne zanima. Nikada se, ikada, bez izuzetka neću smejati vašim genitalijama. Dovoljno sam ih videla da znam da smo svi jedinstveni. Niko nema savršenu donju frizuricu i idealan penis ne postoji. Ne, čak ni tvoj.
