Neverovatno je koliko se bolje osećaš kada se udaljiš od savremenog načina života. Kada ti je um smiren, lako zaspiš. U gradu više ne mogu da zaspim – kaže ona…
Mnogi od nas ne mogu da zamisle život bez automobila, smartfona, laptopa i sata, ali za Mirjam Lensvud je takav život savršen.
Tridesettrogodišnja Holanđanka i njen suprug Peter (63) otisnuli su se u divljinu Novog Zelanda na godinu dana, kako bi pokušali da žive bez tehnologije, struje i van društva. Ostali su celih sedam godina i ne planiraju povratak u civilizaciju – prenosi Blic.
– Hteli smo da budemo deo prirode, a ne samo da je posmatramo. Pitali smo se da li možemo da izdržimo godinu dana u divljini – kaže Mirjam, koja je ranije s mužem planinarila po Holandiji.
Spakovali su pahuljice, mleko u prahu, brašno, kvasac, med, pirinač, povrće – ukupno 85 kilograma.
– Pažljivo smo izračunali koliko nam čega treba i sve smo prebrojali, uključujući i filter-kesice čaja – kaže Mirjam.
Da bi se pripremili za put, više puta su odlazili na desetodnevne planinarske izlete i vežbali paljenje vatre po kiši.
Činjenica da je radila kao nastavnik fizičkog vaspitanja, Mirjam je bila uverena da će poduhvat biti uspešan.
– Znam da gađam lukom i strelom u metu i mislila sam da će mi to biti od koristi, ali nisam znala da je mnogo teže gađati u metu koja se kreće – kaže uz osmeh.
Krajem 2010. krenuli su u južni Marloboro, gde su proveli zimu. Nakon toga su otišli u Nacionalni park Nelson Lejks, a leto i jesen su proveli u regionu Vest Koust.
– Bili smo potpuno zavisni od vremena, ni u jednom trenutku nismo znali koliko je sati – kaže Mirjam.
Prvu životinju, oposuma, uhvatila je ove godine. Pre toga je dugo bila vegetarijanac, ali je shvatila da moraju da love da se ne bi smrzli.
Kasnije je ubila prvu divokozu lukom i strelom.
– Pomislila sam da je to užasno, plakala sam, ali sam kasnije ipak bila veoma ponosna na sebe – kaže Mirjam.
Život u divljini je ubrzo postao normalna stvar za ovaj par. Lovili su, pripremali hranu i istraživali, a u naseljena mesta su svraćali samo kada je trebalo da dopune zalihe.
– U divljini nam novac nije potreban. U mestu obično kupujemo pahuljice, med i pirinač i tada podignem novac iz banke, ali često sviram gitaru u tržnim centrima da bih nešto zaradila. Neverovatno je koliko se bolje osećaš kada se udaljiš od savremenog načina života. Kada ti je um smiren, lako zaspiš. U gradu više ne mogu da zaspim – kaže ona.
Roditelji joj nedostaju, pa im piše pisma, koja daje lovcima u prolazu da ih pošalju.
– Roditelji mi odgovore imejlom, a ja pokupim imejlove svaka dva-tri meseca kada sam u naseljenom mestu.
– Neverovatno je koliko život u divljini doprinosi smirenju – kaže ona.
Jedna od najvažnijih lekcija koje je naučila tokom boravka u divljini jeste koliko je zapravo beznačajno ono što smatramo problemima.
– To je mnogo doprinelo da prebrodim anksioznost. Srećna sam i zdrava, a istraživanje mi pričinjava radost i daje energiju.
U knjizi “Žena u divljini” Mirjam je opisala svoju inspirativnu avanturu.
– Da biste uradili ovako nešto, morate biti fizički jaki, izdržljivi i čvrsti. Ipak, mnogima bih to preporučila. Ne verujem da ću se ikada vratiti u civilizaciju – kaže ona.
dailymail.co.uk / blic.rs
