Lakše je biti loš
U lošem društvu smo opušteniji. Nemamo odgovornost da opravdamo nečija (ni sopstvena) očekivanja. Tu imamo opravdanje da se ponašamo loše – jer tako rade i ostali. Što smo gori, to smo prihvaćeniji. U svim drugim sferama moramo debelo da se potrudimo da bismo naišli na prihvatanje. U lošem društvu nalazimo odušak, popuštamo sebi.
Među dobrim ljudima se stidimo svojih mana i slabosti, svojih loših postupaka. Od loših ljudi se gotovo ničega ne stidimo.
Lakše je jednostavnno reći “Takav sam, šta mogu”, nego istinski raditi na sebi. Lakše je udovoljavati svojim manama, nego raditi na svojim dobrim osobinama.
U lošem društvu je lako biti dobar
S druge strane, u lošem društvu je lako biti dobar. Potrebna je samo iskra dobrote da bismo ispali sveci. U poređenju sa lošim čovekom biti dobar ne iziskuje skoro nikakav trud. Tu dobijamo neophodno tetošenje svoje sujete, bez realnih zasluga. Ako postavimo stvari tako da drugi ne veruju u nas, ne možemo da izneverimo njihova očekivanja. Ako pritom i učinimo nešto plemenito, vidimo da drugi počinju da se oduševljavaju.
Pored lošeg čoveka se osećamo bolje u odnosu na sebe. Kažemo “Kad vidim kakav je on, ja sam super!”. Tako na potpuno pogrešnim osnovama gradimo svoje samopouzdanje. Tačnije, do njega dolazimo prečicom. Volimo sebe iz krajnje pogrešnih razloga. Ali ta prečica nas skupo košta.
Tako ne samo da ostajemo u lošem društvu, već uviđajući koliko je lako pridobiti instant pažnju i poštovanje sa te pozicije, vremenom postajemo i sami lošiji ljudi.
