U kulturi interneta, brzih upoznavanja i ljubavnih sastanaka, teško je uvek napraviti razliku između stvarne ljubavi i privremene afere.
Zahvaljujući povezanosti putem društvenih mreža, često preskačemo korake pravog upoznavanja, pravog razgovora i intimnosti u zamenu za osećaj prividnog odnosa i pripadanja.
Susrete uživo uživo zamenilo je razmenjivanje poruka, a seks postaje cilj koji daje osećaj veštačke intimnosti bez postepenih koraka koji vode do stvarne intimnosti i zbog toga se žena može osećati usamljenija više nego ikad.
Bilo da smo aktivno deo toga ili ne, to je u vazduhu i utiče na sve nas. To je deo ‘Zeitgeist’ kulture – brza vrsta veza.
Jedan od mojih prvih duhovnih učitelja zaurlao je učenicima jedne večeri: “Venčajte se za sebe!”
Svi smo se nervozno nasmejali i pogledali u pod, nadajući se da neće doći do kontakta očima s njim, ali nikada neću zaboraviti taj trenutak. Ono što je rekao u te dve reči je moćna istina jer zaista, ako ne možemo sami sebe da volimo, ko onda može?
Zatim, godinama kasnije, razgovarala sam s jednim od mojih studenata o njegovom ljubavnom životu, rekao je: “Da li ja želim da budem u vezi sam sa sobom?”
Zanimljivo pitanje.
Ali odgovor je suviše često: “Ne, ne bih.”
