No, sreća je za Sergeja Jesenjina bila tiha patnja – obična, lepa i strašna patnja u kojoj je na čudan način uživao. On se odupire rečima crnog čoveka, traži od njega da to drugom govori, jer je on “bolestan jako”, “tiho od nesanice pati”.
Pesma “Pevaj, pevaj” samo je jedna koja sluti na kraj i smrt. Kraj koga Jesenjin gordo i svesno priziva, kao zlu kob koju ne može i ne želi da izbegne…
reklame
Ljubomoran – zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš život je – postelja i ćebe
Naš je život – poljubac i pad.
Pevaj, pevaj! Ruke neka mašu:
Kobni zamah – kobi će doneti…
Čuj… nek idu svi u… pivsku flašu…
Nikad, druže, ja neću umreti.
srbijadanas.com
loading...
