Klanje pilića, šmrkanje tutkala, polivanje krvlju, skrnavljenje grobova i telefonskih govornica, koncerte velikim petkom, bogohulne tekstove i spotove ostavljamo zapadnim satanističkim amaterima. Pravi satanizam caruje upravo u srcu balkana, na tromeđi srpskih zemalja, gdje se đavo odavno ne izuva i gde se već vekovima oseća kao kod kuće. Prosečni, „narodni“, duhovno i mentalno zakržljalih očiju čovek veruje da đavo finansira rok festivale, upravlja emtivijom, i da ga je moguće izbeći ako tih večeri zaključa decu u kuću, navuče pernate jastuke na glavu i iskulira zvuk koji mu neda mira. Ali kada bi u svojim prostačkim i banalnim vizijama đavolu odrezao rogove, potkresao krila, iščupao kandže i rep shvatio bi da mu se vekovni neprijatelj ne razlikuje od recimo njegovih muzičkih idola.
Naprotiv. U moru tekstova narodne muzike naizmenično isplivavaju agonija, alkohol, pogrešne žene, besmisao života lutalice, promiskuitet, koristoljubivost, jeftini boemluk, isprazno bahaćenje, prostakluk i glupost. I sve to uz nepodnošljivu muzičku pozadinu. Za mnoge narodne pesme hit Stairway to heaven (s koje god strane ga pustili) po škodljivosti je ekvivalentan recimo pjesmi „Razbole se lisica“.
Toma.
Kada bi Merlin Menson naučio srpski jezik i poslušao Tominu kompilaciju, verovatno bi sebi prerezao grkljan okrnjenom flašom pa kad bi ipak preživeo – otišao u manastir. Niko Tomi ne može da ospori legendarni muzički talenat ali njegove hitove nikako ne treba mešati sa dva Koldreksa i Balantajnsom. Nesretluk, bol, tuga, dno života, osuđenost na pijanstvo, azbučni spisak žena koje su ga nogirale u sva moguća godišnja doba i delove dana. Prokleta nedelja. Dan Hristovog vaskrsenja za njega se provodi u suzama i ne zna gde da nađe mir. Večne muke.
Ko nije našao crno-belu sliku trudne majke tinejdžerke (dok je tražeći neplaćene račune za internet na radiu čuo „Dva galeba bela“ ) nije shvatio ništa. Šaban takođe spominje majku što ga je ostavila i ne javlja mu se, propali fakultet i proćerdavanje poslednjih očevih para dok se on opija kao zadnja fukara, probisvet i slično. „Sto đavola nek nas gone sve do kraja vasione“.
Sinan.
Nekrunisani kralj muzičkog podzemlja, Šao Kan iz „Mortal kombata“. Njegov jezivi glas i stas bi i najvećeg optimistu naterao na gusarski hod po dasci. Pijem na eks, do dna, nije mi do života, zar ti nije žao Zoko, ne traži je sine. Ne traži ga sine.
Brzi.
Brzi nije mnogo snimio ali i ovo što jeste je fatalno. Što sam Bože tako proklet juče pijan danas opet. Prevari me život. Neće me pa neće. Jedino gore od sigurnog beznađa je povremeno izbijanje lažne nade. Podigla me iz pepela i malo mi sreće dala, pa me opet… I opet. U originalnm spotu iz 1993.g na 01:10 ćirilicom ispisan tekst iz Jevanđelja: „Blago onima koji plaču jer će se utešiti“ što je čisto profanisanje Hristovih riječi – satanizam iz udžbenika.
Gvozden Radičević.
I za kraj najdemonski tekst malo poznatog Gvozdena (čiji je hit proslavio Tozovac) – Uzmi sve što ti život pruža – poziv na potpuno ignorisanje moralnih pravila i obaveza. Uzmi ako možeš i nečiju platu i ženu i kera… Jer „večnosti nema to ne zaboravi“ dakle nema ni odgovornosti na onom svetu – jedi pij veseli se. I ne brini. Po njemu nema večne duše, to je bajka. Svoj filozoski stav zaključuje fatalnim i krajnjim skepticizmom – „takav je život – šta da se radi…“ Za Gvozdena obavezno pripaliti sveću ako ostane od kusura, za slučaj da ipak ima vječnosti.
