Često smo pred donošenjem važnih (i onih manje važnih) odluka u životu rastrzani između onoga što nam govori srce i onoga na šta nam razum ukazuje.
Da li da ostavim posao i preselim se u dugi grad da bih živela sa čovekom koga volim, iako sada imam dobru platu i priliku za napredak u karijeri? Da li da ipak kupim te cipele, jer je količina ograničena i za koji dan ih više neće biti, iako je plata tek za 15 dana, kod kuće imam već deset pari onih koje ne nosim i nisam sigurna da su baš udobne, a tako su lepe?
U šopingu, kao i u ljubavi, ljudi nas često hrabre da slušamo svoje srce. Ima i onih koji nas saveruju sa stanovišta razuma, ali njih smo skloni da doživljavamo kao namćore, koji nam samo kvare trenutnu sreću.
Čini se da je srce ono koje nas navodi da rizikujemo, živimo u trenutku, a razum onaj koji nas nagovara da žrtvujemo sadašnji trenutak i odložimo donošenje impulsivnih odluka radi sigurnosti i mirnije budućnosti… Međutim, da li oni zaista pripadaju “suparničkim taborima”?
Prisetite se šta se događalo onda kada ste zaista sledili svoje srce. Sigurno je bilo situacija kada ste rešili da odbacite oprez i prepustite se osećanjima. Kakav je bio ishod?
Kada poslušamo svoje srce umesto razuma, nekad se dogodi da sve ispadne dobro. Međutim, sigurno postoji podjednako toliko situacija, kada se stvari nisu odigrale onako kako smo želeli. Problem je u tome što je u našoj prirodi da radije pamtimo prijatna iskustva, a neprijatna potiskujemo. Zbog toga smo naklonjeniji glasu srca – koji nas mami, postavlja izazove i obećava čak i ono neverovatno, nego glasu razuma – koji opominje.
S druge strane, racionalni proces donošenja odluka nije toliko upečatljiv, koliko impulsivno delovanje. Zato se teže prisećamo situacija kada smo vođeni razumom i logikom postizali uspehe. To ima veze i sa načinom kako razum dela – on nam češće govori šta da NE radimo.
Čovek je sklon da više žali za onim što, pod uticajem glasa razuma u životu nije uradio, nego zbog grešaka koje je napravio sledeći svoje srce. Ono što nismo ni pokušali da ostvarimo, nas jače progoni od onog gde smo se usudili i spotakli.
Sigurno ponekad zažalimo što nismo u datom trenutku imali hrabrosti da priđemo onom zgodnom neznancu i pitamo se da li je baš on mogao biti pravi za nas… Retko se u tim situacijama prisetimo svih neprijatnosti u kojima smo se našli kada smo “imali hrabrosti” da delamo impulsivno.
