Ostavimo po strani priču o tome da li je prevara moralni čin i da li je ljudsko biće po prirodi monogamno ili poligamno. Ovde će biti reči o psihološkim aspektima prevare…
Pokušaću da odgovorim na sledeća pitanja:
- Kakve osobe su sklone prevari?
- Šta je to što neke ljude najčešće motiviše na prevaru?
- Da li se isplati varati?
O prevari možemo govoriti samo kada je osoba koja vara već u nekoj vezi u kojoj se obavezala na vernost. Sve drugo se ne može smatrati prevarom već promenama seksualnog partnera ili promiskuitetnim ponašanjem. Neki ljudi su skloni da prave razliku između prevare koja je motivisana čisto seksualnim motivima od prevare koja je motivisana zaljubljivanjem u drugu osobu. Suštinski nema razlike između ove dve vrste motiva iako to možda tako izgleda na prvi pogled.
Najčešći motivi koji ljude motivišu na prevaru su:
Hronično nezadovoljstvo i svađe u vezi ili braku
Nerešavanje konflikata dovodi postepeno do gomilanja nezadovoljstva, ljutnje, javljanja čestih svađa a kasnije i do međusobnog prezira i distanciranja. Sve to vodi blokadi ljubavi i pozitivnih osećanja prema partneru koji se sada posmatra samo kroz prizmu besa i kriticizma. Hroničan osećaj nezadovoljstva i neprihvatanja od strane partnera motiviše osobu da potraži pažnju i prihvatanje na nekoj drugoj strani kako bi se ponovo osetila prihvaćeno i voljeno. Kroz prevaru osoba pokušava da kompenzuje svoje narušeno samopoštovanje i pozitivnu sliku o sebi kao nekome ko vredi.
Strah da se ostane sam
Neke osobe ostaju dugo u vezama ili brakovima u kojima nisu zadovoljni i gde je strast i ljubav odavno prestala da postoji. Razlog tome je strah da se bude sam. Neke osobe naprosto misle da samoću ne mogu da tolerišu, da je usameljenost užasna i neizdrživa, pa birajući između dva zla prave kompromis – ostaju u vezi sa osobom koju ne vole a imaju avanture sa strane. I ovde je reč o nesigurnosti u sebe i negativnom samovrednovanju. Osoba se plaši samoće jer veruje da neće lako naći novog partnera jer nije dovoljno atraktivna i/ili zanimljiva. Postoje i osobe koje misle da ako ostanu same da ih to čini jadnim i da će ih drugi ljudi sažaljevati. I ovde se radi o nesigurnosti koja se projektuje na stav okoline.
Nesigurnost u sebe koja se želi kompenzovati samodokazivanjem (sindrom Don Žuana)
Osobe koje su duboko nesigurne u sebe i koje imaju difuzan identitet (na primer sumnjaju u svoju muškost i sl.) nastoje da kroz osvajanje i menjanje seksualnih partnera kompenzuju snažan osećaj neadekvatnosti. Potraga za novim avanturama može poprimiti prisilni karakter, jer ako osoba prestane da upražnjava ovaj vid ponašanja može se javiti osećaj anksiznosti povodom procene sopstvene manje vrednosti. Ove osobe sklone su da idealizuju svoje partnere, tragajući za perfektnom osobom koja će im se diviti i u potpunosti ih prihvatiti. Problem je u tome što ova vrsta idealizacije ne može da traje dugo, pa kada dobiju divljenje i prihvatanja, brzo se ohlade i te osobe im postanu dosadne, nezanimljive i manje vredne. Zbog toga se odmah upuštaju u traganje za novom avanturom i novim izazovima. Glad za samodokazivanjem (u čijoj osonovi je poricanje osećanja vlastite neadekvatnosti) je bezgranična, to je prosto rupa bez dna.
Način da se indirektan način osveti partneru za njegova/njena loša ponašanja
Pasivne i pasivno-agresivne osobe koje ne umeju da na direktan i otvoren način izraze svoje nezadovoljstvo i suprotstave se maltretiranju, posesivnosti, kontroli i uvredama od strane partnera sklone su da se osvete partneru tako što će ga/je prevariti. Dok je prethodna strategija uglavnom muška ova je uglavnom karakteristična za žene. Problem sa ovom vrstom ponašanja je u tome što prevara ne dovodi do smanjenja ljutnje na pertnera, ne popravlja dugoročno narušeno samopouzdanje i ne pruža osobi nova iskustva i veštine kako da se suprotstavi i zaštiti sebe. Često se u ovim slučajevima može javiti osećaj krivice kada osoba uvidi zašto je počinila prevaru.
