Pre nego što zapljunete došljaka koji vam je oteo posao u prestonici jer mislite da imate prednost zato što ste rođeni u Beogradu, pročitajte iskustvo studentkinje iz provincije i šta sve mora da se preživi do prve plate.
Otkako sam upisala fakultet u prestonici, a bilo je to pre pet godina, stalno slušam o tome kako mi provincijalci “otimamo posao” Beograđanima u njihovom gradu. Zato sam odlučila da vam ispričam kako sve to izgleda iz mog ugla, jer sam ja jedna od tih što “otimaju.”
Sigurna sam da ćemo se oko jednog složiti – provincijalaca u Beogradu ima mnogo, ali verujte mi, iz iskustva znam, ne trčimo mi baš toliko rado u prestonicu, koliko vi mislite. Ima onih koji su u fazonu “zavela me svetla velikoga grada,” ali nisu svi takvi. Ja, kao i mnogi drugi, nisam imala izbora jer se najveći broj fakulteta nalazi u Beogradu.
Najpre, ispričaću vam kako mi je bilo kada sam došla da studiram u Beogradu.
Kada sam shvatila da se bliži vreme mog odlaska u drugi grad, osećanja su mi bila pomešana. Istovremeno, bila sam srećna što počinje novo poglavlje u mom životu, sa druge strane uplašena od svega nepoznatog što me čeka. Novo okruženje, ljudi, obaveze…
Upozorenja starijih osoba: “Pazi da te tamo ne odžepare,” “Nemoj da se vraćaš kasno noću sama,” i slično, bila su brižna i iskrena, ali mi nisu olakšavala. Naprotiv, strah je rastao.
Pakao zvani gradski prevoz
Znate šta me je najviše plašilo? Da li ću se izgubiti jer je gradski prevoz za mene bio Špansko selo. Nije lako kada iz grada koji za pola sata možete da prepešačite uzduž i popreko, dođete u grad u kojem svuda morate prevozom.
Sada, posle pet godina u Beogradu, mogu da kažem brucošima i svima koji će u budućnosti doći u ovaj grad – snaći ćete se lakše nego što mislite jer kada ste “bačeni” u nepoznato, nema vam druge nego da se snađete! Najpre sam naučila čime da idem od stana do fakulteta i nazad, a onda polako počela da posećujem društvo u drugim delovima grada. Desilo mi se nekoliko puta da sam omašila bus ili stanicu, ali – potrebno je samo pređeš ulicu i sačekaš bus koji ide u drugom smeru i spasen si! Takođe, trebalo mi je vremena i da se naviknem na “neželjeno intimiziranje” u krcatom busu – sigurno znate o čemu pričam: o tome da se neko stalno “lepi” uz vas, naročito u vreme takozvanog špica (to je ono kada za volan sednu svi koji u Beogradu imaju automobil i krenu nekuda). Kao i za mnoge druge stvari, nemate izbora do da to – prihvatite.
Studentkinja domaćica
Pored brige o svemu nepoznatom što me očekuje, trebalo je i da se uhavtim u koštac sa kućnim poslovima. Ne mislim da treba ostati vezan za “maminu suknju” do 35. godine, ali kada odeš od kuće sa 19, neke stvari se bitno promene. Bez obzira na to da li si spreman da se osamostališ ili ne, moraš to da uradiš. Znala sam da spremim ponešto za jelo, obavljala sam osnovne kućne poslove i, sve u svemu, nisam bila neka razmažena klinka koja ništa ne može sama. Međutim… Dok kod kuće uvek imaš mamu koja može da “uskoči” i spremi topli ručak dok ti učiš, ovde toga nema. Jednostavno, moraš da stigneš sve sam: učiš, čitiš, kuvaš, spremaš, pereš, peglaš… Ili: padaš ispite, ideš gladan, prljav i izgužvan…
Kada počneš sam da kuvaš, što znači i sam da kupuješ namirnice da nešto spremiš, shvatiš koliko je u stvari sve skupo! Hrana, kirija, računi… kas sve to platiš shvatiš da si osuđen na teglu džema, koju ti je mama poslala pre tri meseca. Koliko god da je sve to teško, nauči te da ceniš ono što imaš, da grizeš i da se boriš, da budeš jači. Takođe, prepoznaš prave prijatelje: “E, moji su mi poslali torbu sa hranom, dođi na ručak, ima svega.” Oni koji studiraju u svom gradu možda nisu upoznati sa tim, ali među studentima koji dolaze iz provincije nema “moje, tvoje” – sve je zajedničko, baš zato što znamo kako je teško snalaziti se sam.
Sit gladnom ne veruje
Sa druge strane, dok sam razmišljala o tome šta ću da jedem i kako ću da preživim pet dana sa 300 dinara u novčaniku, razgovor mog društva iz Beograda uglavnom se svodio na to kako su se proveli na splavu ili u klubu. “Bili smo sinoć u super klubu, pa planiramo večeras da ponovimo provod, hoćeš sa nama?”, pitali bi me. Često sam govorila da ne mogu jer imam obaveza, a u stvari mi se u glavi vrzmalo: “Ako izađem večeras sa njima, sutra neću imati šta da jedem”. Kada im kažem da nemam dovoljno novca, oni odmahnu rukom: “Ma daaaj, ne treba ti mnogo, dovoljno ti je 1.000 dinara”. Nekome ko živi sa mamom i tatom i ko nema mesečne troškove koje ima provincijalac u Beogradu, teško je, gotovo nemoguće objasniti da je 1.000 dinara veliko k’o kuća! A baka mi je lepo govorila: “Sit gladnom ne veruje”.
“Vi ste mala studentska g….”
Zbog onih koji nisu bili podstanari, zanimljivo je da opišem i iskustva sa svojim stanodavcima, mada je to posebna priča. Pošto, kao i većina studenata, nisam mogla sebi da priuštim da izdvajam 250, 300 evra za neki noviji stan, uglavnom sam živela u starijim zgradama. To znači da se barem jednom mesečno nešto kvarilo, a onda sledi – razgovor sa stanodavcima, molba da pozovu majstore, i stav: “Boli me uvo što je nešto crklo, možeš i bez toga, ali ti neću smanjiti kiriju”.
Verovali ili ne, u jednom stanu su ćerke stanodavca pozajmljivale moju obuću bez pitanja! Takođe, imala sam cimerku koja, ironije li, radi kao asistent na jednom fakultetu, a govorila je nama ostalima: “Vi ste samo mala studentska g….!” Posebno je “uživanje” kada stan delite sa osobom kojoj higijena nije jača strana, pa onda za njim kupite dlake, perete sudove, čistite kupatilo, sklanjate prljav veš… i tako svaki dan, a primorani ste na to jer kiriju ne možete da plaćate sami.
Naročito “draga” mi je bila stanodavka koja je imala običaj da mi upada u stan kad god joj se “ćefne.” “Došla sam samo da uzmem nešto”, rekla bi kada bi me zatekla umotanu u peškir dok izlazim iz kupatila. Ista ta gospođa me zvala dok sam bila odsutna iz stana: “Uzela sam ti jaja iz frižidera, mrzelo me da idem do prodavnice”. Shvatila sam da moram da “pokažem zube” pre nego što počne da uzima i moj donji veš! “Znate šta, ovo je poslednji put da uzimate moje stvari bez pitanja, i da ulazite u stan kada ja nisam tu. Sledeći put podignite zadnjicu i idite sami do prodavnice koja vam je ionako udaljena 20 metara!” I sama sam bila zbunjena svojom reakcijom. Valjda me to što sam sama daleko od kuće nateralo da shvatim da moram da se “branim,” da se borim za sebe.
Deveti krug pakla – traženje stana
Traženje stana je deveti krug pakla. Nikada nisam gledala luksuzne “gajbe” jer, kao što rekoh, nisam sebi mogla da ih priuštim, ali kada stanodavka kaže: “U kupatilu nema WC šolje, nego čučavac”, malo vam fali do nervnog sloma. Bilo je još sličnih situacija: “Ovde je baš tiho, moći ćeš na miru da učiš”, reče mi gospođa dok obilazimo tavan koji izdaje, gde sve krcka toliko da sam se plašila da ćemo propasti kroz pod i pasti na trpezarijski sto u stanu ispod. Zatim, vlasnica stana na Novom Beogradu mi je rekla: “Ja živim odmah pored i samo da znaš, nećeš smeti nikoga da dovodiš ovde.” “Izvinite, ali to znači da ne smem da zovnem ni drugaricu na kafu?”, pitala sam. “Naravno da ne smeš, pobogu, pa došla si ovde da učiš, a ne da kafenišeš!” Jasno je – gospođa i njen stan više nikada me nisu videli.
Naročito sam se ježila oglasa u kojima piše: “Odlično za studente”. Postoje izuzeci, ali to što je stanodavcima “odlično za studente” uglavnom izgleda kao štala. Ipak, ne dajte da vas to obeshrabri jer na kraju uvek iskopate nešto pristojno, ako ste dovoljno uporni.
Prošla sam sve to – upoznavanje novih ljudi, navikavanje na novi grad, traženje stana, selidbe, bezobrazni stanodavci, fakultet… i baš zato ne mogu više da slušam žalbe ljudi kako provincijalci (i ja među njima) nekome otimaju posao.
Nije mi žao što sam nekome “otela” posao jer sam ga zaslužila! Prošla sam svašta na putu osamostaljenja dok ste vi iz udobne fotelje i tople kuće, ušuškani, na sve strane pričali kako vam provincijalci otimaju posao.
