“Ako me ne odvedeš u bioskop večeras, neću te voleti više” – rekao je moj petogodišnji sin. Deca su sklona ovakvim emotivnim ucenama kada nešto žele da dobiju, jer znaju da nemaju istinsku moć. Moj sin je jako želeo da ide u bioskop. Zato je potegao najjače oružje koje je imao – svoju ljubav prema meni.
Naravno da nisam podlegao ovoj uceni, jer petogodišnjaci nemaju preveliku moć nad odraslim ljudima. Njihove emotivne pretnje za nas nemaju veliku težinu, pogotovo zato što znamo da oni ne misle zaista to što izgovaraju i da je to samo jedno lukavstvo da dobiju šta žele.
Zašto je onda toliko teško odupreti se emotivnoj uceni kada je nad nama izvrši drugo odraslo biće, tj. ljubavni partner? Princip je isti, zar ne – on samo želi ostvarenje nekog cilja i zbog toga se služi lukavstvom? Još je važnije pitanje zašto se i kao odrasli i dalje služimo ovakvim dečjim metodama postizanja ciljeva. Ćutanje, pasivna agresija, vređanje, ili čak primena sile uopšte nisu retki metodi kojima ljudi vode svoje “ljubavne bitke”. Po tome se razlikuju oni nezreli, od ljudi koji umeju da vode ljubav i neguju vezu kao zrele odrasle jedinke.
Nezreli ljudi prenose odnos dete – roditelj na svoje ljubavne odnose. Detetu je roditelj uteha, sigurnost, vodič, hranitelj. Roditelj se brine, roditelj obezbeđuje, roditelj daje ljubav. Odnos dete roditelj nije recipročan. Roditeljska ljubav ne traži ništa zauzvrat.
Kada u odraslom dobu krenemo u potragu za ljubavlju, mi duboko u sebi nosimo očekivanja koja su nam usađena tim prvim, dečjim iskustvom ljubavi. Očekujemo da budemo voljeni, da dobijamo, da nam se daje bezrezervno i bezuslovno, da se neko brine o nama. Kada kažemo da želimo da nas neko voli, podsvesno mislimo sledeće: “Želimo da nas neko voli kao što nas je voleo roditelj.” Ovde leži izvor katastrofe u našem ljubavnom životu. Tražimo da neko potpuno podredi sve nama i samo to smatramo dokazom ljubavi.
U ljubavnim odnosima tražimo da budemo voljeni onako kako smo bili voljeni kao deca. Tako postavljamo sebi jedan nemoguć i nadasve pogrešan cilj. Umesto toga sebi za cilj treba da postavimo sledeće: Da mi budemo ti koji ćemo voleti, stisnuti petlju, sakriti suze i obasuti svog partnera ljubavlju i pažnjom. To je pravac u kome treba da se krećemo.
AKO ME VOLIŠ, URADIĆEŠ TO: Da li si i ti žrtva emotivne ucene?
Taj cilj je jedan ideal kome treba svako od nas da teži. Kao i svaki ideal, on je nešto što nikada u potpunosti ne može biti ostvareno. On je postavljen samo kao smernica, da bismo svakoga dana ka njemu težili i tako postajali bolji ljudi i gradili zrelije odnose.
besnopile.rs / izvor: huffingtonpost.com
