– Vadili su na mene i pištolj i nož. Imamo taster sa kojim mogu odmah da pozovem kolege, ali ja sam stariji čovek, znate. Nemam snage ni da se otimam, ni da se svađam. Jednom prilikom me je momak lepo zamolio da ga prebacim od centra do Zvezdare, ali nije imao da mi plati. Učinio sam to, ljudski je pomoći, ali ne znam koliko još imam snage da radim ovo – naveo je uz uzdah stariji gospodin.
Meni đavo nije dao mira, pa sam hteo da svratim na poslednju turu blizu Vukovog spomenika, ali nakon toga sam čuo, tako reći, najzanimljiviju priču po poslednjoj vožnji te noći.
Vozio me je čudan tip, uznemiren, nisam znao kako da li da se plašim njegovih pokreta i ponašanja. Bio je jako otvoren, nije se ustručavao da priča o svom životu, iako nisam mnogo zapitkivao.
– Bio sam bokser, uspešan. Voleo sam da se pobijem, pa sam tu naviku samo sklonio sa ulice. Nisam izbegao zatvor, valjda sam ga i zaslužio, ko će ti ga znati – zaključio je momak, a na moju konstataciju da sam čuo dosta nesrećnih stvari, i to upravo tu noć od taksista, odgovorio prilično mirno.
– Pa, nije to čudno. Meni makar nije. Svi smo mi imali neke snove, sve je to niz vodu otišlo. Da sam dobijao dinar za svako obećanje, danas bih bio bogat. Pusti, nadam se da je ovo najgore, više od ovoga ne bih podneo – zaključio je bivši bokser.
Ne znam, sve što sam čuo nije mi se ni u najmanju ruku dopalo. Sve mi je bilo nekako sivo. Izvukao sam i dobre i loše stvari od tri “đira” koji sam uhvatio sa taksistima.
Čovek mora da ima motiva da bi se borio za ono što želi, a ljudska jedinka nije navikla da se sama bori. Pobornik sam teze “Nema sudbine, samo maksimum”, ali ovim ljudima je i maksimum bio nedovoljan da bi pronašli svoju sreću.
Nadam se da se točak sreće okreće, pa neka stane u pravom momentu, negde u sred noći u Beogradu.
