Beograd, onako zastrašujuće veliki, zadužio je jednu grupu ljudi da vas u bilo koje doba, u bilo koje doba dana i noći, dovezu do kuće ili na vama potrebno odredište. Toliko puta sam se vozio taksijem, toliko puta popričao sa vozačem, ali tek sinoć sam shvatio koliko se tužnih priča krije iza volana i ko zna koliko kilometara – piše 24sata.rs.
Negde oko 21 čas našao sam se u jednom poznatom beogradskom pabu. Nije da nisam preterao, ali nisam želeo da stanem, hteo sam da nastavim negde sa društvom kako bih sutra mogao da nazovem noć “špicem vrhova”, što bi rekao jedan moj prijatelj.
Ušli smo pred ponoć u jedan taksi, a vozač je bio jedan krupniji momak, ošišan na kratko, prilično sumoran i bez želje za pričom. Ipak, uspeli smo da ga uvučemo u priču, to jest, ja sam to učinio, malo pripit i nemaran za obaveze i htenja druge strane.
Koliko odmah, shvatio sam da se radi o jednom vrlo obrazovanom čoveku kojeg je muka naterala da se bavi budalama kao ja u kasnim satima, pa sam želeo da čujem i priču koja stoji iza toga.
– Presekla me je sudbina, znaš… Završio sa mašinski fakultet, imao velike planove, ali žena mi je umrla. Planirali smo decu, lep život, ali ovo je nešto što je moja realnost sada. Nemam ja tu mnogo da učinim, ali polako se vraćam u realnost – rekao je taksista i sve nas naterao na muk.
Nije imao niko ništa da progovori, odjednom, sve je postalo nebitno. Meni je bilo samo to u glavi, koliko može jedan život lako da se povuče, da izgubi suštinu, samo u jednom mahu.
Priznajem, u drugom lokalu sam pola provedenog vremena razmišljao o toj priči, nije mi dalo mira. Negde oko tri časa izjutra sam ušao u novi taksi.
Tu me je sačekao jedan stariji čovek, sa ogromnom sedom bradom i naočarima. On mi je ukazao na to koliko je u stvari opasan posao voziti neznance u kasnim satima.
