Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava “Zona Zamfirova”. Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.
Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.
Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.
Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parc. 97. Na njenom grobu i danas piše “Ovde počiva Zona Zamfirova”.
Revija za negovanje tradicije i očuvanje baštine Niša „Niški vesnik, u novembru 2002. godine objavila je priču o “autentičnoj” Zoni, Zojici Janković, kćeri Hadži Smiljana Jankovića.
“Vesnik” na samom početku te priče negira ranije “verzije” o tome kako je autentična Zona u stvari živela u Prištini, da se zvala Jevrosima Kijametović, a da je postala junakinja Sremčevog dela na osnovu priče Branislava Nušića koji je svojevremeno bio u diplomatskoj službi u tom gradu.
Pre toga je, inače, kako navodi “Niški vesnik”, u književnoj kritici bilo prihvaćeno mišljenje profesora Pavla Popovića da se autentična radnja romana “Zona Zamfirova” zapravo dogodila u Skoplju (P. Popović, „Čovek i delo“, Srpska književna zadruga, 1935. godine).
