Danas se zna da su kod Turritopsisa okidač za pomlađivanje fizička opasnost, ranjavanje ili slično, ali isto se događa i kada meduza ostari ili se razboli. Znamo, takođe, da se tokom pomlađivanja odvija ćelijska transdiferencijacija – neobičan proces u kome se jedan tip ćelija pretvara u drugi: n.pr. ćelija kože u nervnu ćeliju, kao kod ljudskih matičnih ćelija.
Opaženo je i da se i stanište ove vrste znatno proširilo. Osim Mediterana, evidentirane su i nove kolonije uz obale Paname, Floride, Japana i Španije, a prenose se vodama putem teretnih brodova. Međutim, još uvek se ne zna kako ta meduza može “stariti u obrnutom smeru”. Jedini racionalni zaključak je da je to zbog toga što joj je telo sastavljeno gotovo isključivo od matičnih ćelija.
Istraživanja tog fenomena sporo napreduju jer na svetu postoji mali broj stručnjaka koji se posvećuju proučavanju vrlo malih organizama, a specijalisti za hidroide izuzetno su retki. Drugi je razlog što je taj red izvanredno teško laboratorijski uzgajati, pa prema tome i izučavati. Zahtevaju brižljiv nadzor i mnogo ponavljajućeg, zamornog rada. Čak i tada će se razmnožavati samo pod određenim povoljnim okolnostima, od kojih je većina biolozima još uvek nepoznata.
To je do sada uspelo samo jednom naučniku, japanskom profesoru Shinu Kuboti, koji je nakon punih petnaest godina pomnog proučavanja dao najpotpuniji opis Turritopsisa.
Poput većine hidrozoa, Turritopsis dohrnii prolazi kroz dva glavna životna stupnja: stadijum polipa i stadijum meduze. Polip liči na grančicu kopra s vretenastom stabljikom koja se račva i grana, završavajući pupoljcima. Kada ti pupoljci nabubre, iz njih ne niču cvetovi nego meduze. Imaju zvonasti klobuk iz kojeg izviru pipci, slična je ostalim takozvanim pravim meduzama (skifomeduzama), morskim klobucima koji pripadaju različitoj taksonomskoj skupini Scyphozoa koja gotovo celi život provede u tom obliku.
Hidrozoe, naprotiv, dok su u životnoj fazi meduze, žive dosta kratko. Odrasle prave meduze stvaraju jaja i spermu, od kojih nastaju larve koje potom formiraju nove polipe. Nakon mrešćenja meduze umiru. Turritopsis meduza potone na morsko dno gde se njeno telo uvlači u sebe, što odgovara meduzinom fetalnom stadijumu. Klobuk joj resorbuje pipke i zatim se dalje degeneriše sve dok ne postane želatinozna grudvica, nalik amebi.
Tokom nekoliko dana ta grudvica formira spoljašnju ljušturu. Tada iz tih gomolja izlazi nešto kao korenje, čime se učvršćuje za podlogu. Gomolji se produžavaju i postaju polip. Novi polip rađa nove meduze i proces iznova započinje. Ako meduza ne strada od nekog predatora, njena obnova, čini se, može ići u nedogled.
Ako pod besmrtnošću smatramo prenos gena, onda Turritopsis meduzu možemo nazvati besmrtnom. Međutim, novonastale ćelije više nisu iste, one su promenjene. I premda same ćelije možemo smatrati večnim, to se ne odnosi i na organizam.
Nakon ovog otkrića možemo samo da se pitamo koliko još zagonetki krije naša planeta.
izvor: Zvonko Jadrešin / nova-akropola.com
