NIJE TO ŠTO MISLIŠ: Svi znamo sta je laž, jer svi lažemo. l svi znamo šta je istina, jer i nju ponekad koristimo. Ajnštajn je teoriju relativiteta namenio razumevanju fizike i zakona, a zapravo je psihologiji i saznanju ljudi učinio mnogo.
Relativnost istine, ujedno i laži, pitanje je egzaktnih nauka, koliko i filozofije. I večno pitanje svih nauka koje se ljudskom dušom bave. Ko određuje šta je moralno, dobro, zdravo, iskreno? Religija, komisije, nasleđe, istraživanje? Svi zajedno ili svako pojedinačno?
Da li nam za razumevanje laži mogu pomoći zahtevi svake nauke: definicije, klasifikacije, etiologija, instrumenti…Da li je laž po definiciji suprotnost istini? Da li je zadovoljavajuća podela na velike i male laži, dobronamerne i loše, slučajne ili sa predumišljajem, dečije i zrele, političke i ostale? I kako je izmeriti?
Postoje testovi ličnosti koji, kroz mnogobrojna pitanja, pokušavaju da ličnost razumeju i klasifikuju..U svom skromnom kliničkom iskustvu uvek sam se sretala sa dva pitanja čiji su me odgovori nagonili na razmišljanje. Jedno je: Da li ste osetljiviji od drugih ljudi?, a drugo: Da li ste lagali u ovom upitniku?
Nikada nijedan odgovor nije bio ne, ikada. Nedavno sam sama popunjavala neki upitnik i na pitanja slična ovim odgovorila baš suprotno, tek da zbunim buduće istraživače i idealnih 100% bar malo okrnjim. A tu sam slagala, jer sam na sva ostala iskreno odgovorila.
Činjenica je da kada pokušavate nekoga da «skenirate» testovima, srećete se sa mnogim teškoćama: ljudi se plaše da zavire u sebe, žele da se predstave u boljem svetlu, sebe dovoljno ne poznaju, smišljeno skrivaju istinu nadajući se da će rezultati njima ići u prilog.. I svi testovi imaju dodatne skale validnosti, koji baš laž mere, trudeći se da tom vrednošću i rezultate stave pod sumnju.
Dobijaju se mnogi nevalidni protokoli, iz gore pomenutih razloga, ali nijedan u kome je odgovor Da, lagao sam tokom popunjavanja. i Da, nisam osetljiviji od drugih. Ljudi veruju da govore istinu, veruju da su baš oni najemotivniji od svih.
Kome više verovati: onima koji tako misle ili onima koji priznaju laž, a već su lagali? Čija je laž onda teža? Može li se laž uopšte izmeriti?
U kliničkom radu – može. Vi dobijete test, vidite da pacijent laže (normalno, na to pitanje odgovara negativno) i kažete sebi: «Da, hoce da ispadne Iud, jer neće u vojsku; dozirano je davao informacije, jer se plaši da ga ludim ne proglasimo; ne zna razliku između istine i laži, jer je u svom svetu gde takve jasne distinkcije ne postoje. …
Ali izađete sa klinike, lepo ste sve otkrivene manipulacije u nalaz stavili i sretnete: prijatelja, neprijatelja, partnera, dete, roditelje i komšiju i oni vas lažu. Šta sa njima? Oni vam ne daju da ih testirate, a ako bi i pristali, videli bi da lažu i šta s tim?
Prozivate sebe da i vi ponekad slažete ili ne prihvatate mogućnost da su ljudi takvi i da vas lažu.
Kakvi su to ljudi i zašto to rade? Ne mogu više da kucam znakove pitanja, moraću početi da dajem i odgovore. Da raskrinkam laž.
Hiljade knjiga napisano je o ličnosti, s pokušajem da se taj konstrukt razume. I Aristotel je pisao. A omča nenaučnosti povremeno i dalje visi nad psihologijom i psihijatrijom. Zato što preteruju, zato što previše pišu, zato što čovek nije tako nedokučiv kao što se često iznosi.
Ego (Ja) nije tako slabasna struktura kako ga je psihoanaliza dugo prestavljala, ne udovoljava ona samo drugim instancama, već i sebi. S dužnim ogradama koje svaka generalizacija donosi, mislim da su ljudske potrebe većine ljudi slične i odnose se na: potrebu za davanjem i pružanjem ljubavi, pripadnošću, sigurnošću, ostvarenjem svojih mogućnosti, materijalnom situiranošću, uvažavanjem, priznanjem, poštovanjem, prihvatanjem…
Ljudi žele da budu voljeni i vole, da uspeju u onome što rade, da ih drugi prihvataju i da im to pokažu, da uspeju, da ostave trag, da budu uvaženi, da im se greške oproste, da se oslone na druge, da budu prepoznati po dobrim delima, da imaju svoje mesto.
I Ego je udarnik koji na svim fronotovima radi, stalno, kao srce, nikada ne spava (i kad se čini da spava, u snu smišlja i razrešava). Pokušava da održi snagu i volju, pravi planove i razvija odgovonost, ispravlja greške i trudi se da nikada ne zabrlja toliko mnogo da se to ne može ispraviti. A zabrlja i često, i mnogo. Jer je ljudski grešiti, jer je nemoguće živeti, a ne napraviti pogrešne izbore, procene, aktivnosti.
Čime se sve Ego služi na tom maratonu?
Stavovi, uverenja, sistem vrednosti, realnom i idealizovanom slikom o sebi, mehanlzmima odbrane i lažima, svakako. Nemogućnost da zadovoljimo sve svoje potrebe, uvek je alarm za celu ličnost. Uvek se prave retrospektive i analize, novi planovi i procene, ulažu sve snage da se uspe ili bar napravi neki pomak. Ali često i to ne da rezultat. Nekada pobede skrivene potrebe, nekada male, sitne uvrede i nesigurnosti, nekada strahovi ili napetost. A Ego kuca na vrata i traži da izađemo u full opremi spremni da i dalje izvršavamo zadatke, tj., živimo.
E onda se ponese i laž, sa svom tom opremom, jer teško je priznati da smo bili nemoćni, slabi, pogrešni, da smo odustali od svojih principa i da su neke, ne bas prihvaćene potrebe u tom trenutku bile važnije ili jače. Ne misli se tada da su u laži kratke noge, jer na tim nogama sasvim dobro stojimo i idemo dalje, malo klecaju, ali mi ipak hodamo i čini se da se može. Plašimo se da ćemo biti odbačeni, ismejani, povređeni, neshvaćeni i sebe ubedimo u dobrobit laži «zbog viših ciljeva».
Može li se ta laž izmeriti?
Može. I na testu i u životu. Nisu sve tako teške, mnoge su iz neznanja, mnoge zbog nedostatka hrabrosti, neke su sa pozicije egoizma, neke iz kompleksa i strahova. I jesu uvek protiv drugih, jer njih lažemo, ali najveću štetu čine upravo onome ko laže. Teško je živeti sa njima, jer sve ono što one prepokrivaju, je naše iskustvo, to smo mi, a sa sobom živimo 24 sata dnevno.
Cilj ne opravdava sredstvo, to je samo floskula, nju su lažljivi smislili. Ko se razvija i ka cilju teži, mora laž da redukuje, jer ona je ta koja usporava i realnost zamagljuje, mada je tako razumljiva i tako ljudska.
U ovom tekstu nisam lagala, u životu jesam. Izvinjavam se svima koje sam ikada slagala, šsto sam na lakši način pokušavala da dođem do istine i saznanja. Aristotelu hvala što mi sada nije pomagao, a svim drugima što su moju borbu za istinu delili sa mnom.
Žilijeta Krivokapić / stetoskop.info
