Mladi i sve popularniji pesnik i pisac, Stefan Simić napisao je iskrenu i emotivnu poemu o kandžama zavisti i moći praštanja i dobrote.
Ljudi ne mogu da te vole ako si bolji od njih, U onome u čemu i oni misle da su dobri, ili da mogu da budu dobri.
Mogu da te poštuju, ali poštovanje je nešto drugo. Poštuju te sve do trenutka dok ne dođu u priliku da te opale po glavi…
Ti si za njih konkurencija, smetnja, kamen koji ih stalno žulja.
Najteže je sa ljudima, ovakvim kakvi su danas, Tačnije, sa ovakvim kakve ih sistem trenutno stvara,
Sve ostalo je lako.
Posebno ako imaš šta da jedeš, gde da spavaš, i sa kim da spavaš.
Ali ljudi, ponavljam ovakvi kakvi su danas, zavidni i sujetni, Jedino o čemu sanjaju je kako nekoga da sruše.
Svako ima svog nekog izmaštanog demona protiv koga se bori Pronađu već razlog kako i zašto,
I bar znaju, posvećeno, da mrze ako im ništa drugo ne polazi za rukom.
Ako o nečemu mogu da pišem onda je to o ljudskoj sujeti i zavisti. Onoj pravoj, patološkoj, kada te ne podnose bez ikakvog razloga.
Kada im prilaziš otvoreno, srcem, gledajući ih u oči, želeći da razgovaraš A oni te programirano gaze, sputavaju, ismejavaju.
Ne pruže ti ni šansu, ni ruku, ništa.
Osude te unapred valjda zato što radiš ono što bi i oni želeli, A ne mogu, ili ne umeju, ili te se jednostavno plaše.
Uz broj onih koji te vole raste i broj onih koji te ne vole.
To ide jedno sa drugim.
Reći će da se foliraš, da su za tvoje uspehe zaslužni neki drugi, da je sve to laž.
A šta ti da im kažeš na to? Da im objašnjavaš, ne žele da te čuju.
Da im se pravdaš, samo ćeš da ih uveriš u suprotno.
Najbolje je da se ne obazireš, i radiš svoje, najbolje što umeš.
Onako do kraja, čista srca i mirne duše. I onda će jedan po jedan shvatati da si bio u pravu…
Tako je bilo i sa mnogim ljudima oko mene.
Nema čoveka koji me nije ismejao u jednom trenutku.
I kada ti ništa ne kažu, tačno znaš šta ti misle.
Osećaš po pogledu, stavu, ciničnom osmehu.
I onda, vremenom, kada shvate u kakve su sve zamke upleteni.
Sami sa sobom pre svega.
Počinju sve više da te poštuju, da ne kažem i vole, Samo zato što nisi naseo na sve ono čemu oni robuju.
A ne robovati ničemu, osim umetnosti i borbi za ljudsko Najlepša je moguća sloboda na svetu. Veruj mi na reč.
bktvnews.com
