Idealan godišnji odmor je onaj posle kog je čovek toliko odmoran i zadovoljan da se zaželi povratka poslu i svojim redovnim aktivnostima.
Ovakav godišnji odmor izgleda potpuno nedostižno mnogima koji su upregnuti u svakodnevicu. Iako svako ima pravo na ovakav odmor, retki su oni koji mogu da ga ostvare. Prema nekim autorima, godišnji odmor ne bi smeo da traje kraće od tri nedelje, jer je toliko vremena potrebno da se dođe do željenog stanja odmorenosti.
Većina ljudi tokom korišćenja godišnjeg odmora prolazi kroz tri faze:
Prva je „izlazak iz energetskog minusa”, a za nju je tipično da se ljudi pasivno odmaraju, tako što, na primer, mnogo više vremena provode u spavanju nego što je to za njih uobičajeno.
U sledećoj fazi odmaranja ljudi stavljaju akcenat na uživanje i zabavu. Odmaranje je definisano negativno – kao odsustvo onih delatnosti koje su dovele do umora i zasićenosti, a zabava je definisana pozitivno, kao igra, aktivnost u kojoj ljudi uživaju zato što žele da se njome bave. Dok nas odmor vraća u energetsku normalu, zabava nas puni životnom energijom.
Konačno, treća faza godišnjeg odmora jeste ona kada sve to pomalo dosadi osobi tako da ona sve više misli na povratak u redovan život i na uobičajene aktivnosti.
[otw_is sidebar=otw-sidebar-9]Ono što kod savremenog čoveka u najvećoj meri ometa ovaj proces odmaranja jeste on sam – njegovo osećanje dužnosti i poistovećivanje sa vlastitom poslovnom ulogom. To znači da iako se on fizički nalazi na godišnjem odmoru, mentalno nastavlja da se bavi svojim svakodnevnim obavezama. A ovakav mentalni stav izaziva i odgovarajuće emocije. Zato neke i na odmoru u ranu zoru „budi” razmišljanje o poslovnim problemima i međuljudskim odnosima.
Ovaj „unutrašnji glas” ili rečnikom transakcione analize „unutrašnji roditelj” je onaj deo nas koji nam ne dopušta da se odmorimo. Reči „raspust” i „dopust” dolaze od glagola „pustiti” – u smislu da je neko slobodan od obaveza, od dužnosti, a slobodan za to da se bavi onim što mu je volja. I reč „dozvoliti” znači da neko može da radi neku određenu aktivnost prema svojoj volji. Da bi ljudi mogli i mentalno da se odmaraju, moraju da dobiju dozvolu, dopuštenje od vlastitog unutrašnjeg roditelja.
Zato je najvažnije kada krećete na odmor da ga sebi dozvolite, da priznate sebi da ste ga zaslužili, da imate pravo na njega. Možda vam se neće svideti činjenica da ste ipak zamenljivi i da stvari ipak idu dobro i bez vas, ali to je činjenica koju morate da prihvatite da biste kao odgovorna osoba mogli da se opustite. Odmaranje je mentalna kategorija, a glavni uslov za kvalitetno odmaranje jeste da isključite i na odmor pošaljete i svog „unutrašnjeg roditelja”.
Zoran Milivojević – Politika.rs
