Zašto se opiremo, zašto odlažemo i odustajemo od nekih svojih planova? Ključ je u potisnutim osećanjima…
Da li nešto u vama “stane na kočnicu” baš kada krenete u nove pobede? Život bi bio tako jednostavan kad bi sve išlo glatko, kad bi svake večeri u svom dnevnom planeru mogli da stavite upravo onoliko plusića koliko ste imali i planiranih obaveza, kada ne bi bilo odugovlačenja, izbegavanja i osećaja težine koji vas čini tupim ili ukopanim u mestu. Ali, šta je ta unutrašnja težina koja čoveka sabotira u njegovim planovima?
Možda ste osetili otpor prema obavljanju posla? Prema odlasku na porodični ručak? Prema završavanju fakulteta? Možda ste osetili generalni otpor prema životu jer “stalno nešto morate”? Ili prema onome što jako volite i želite – prema pisanju ili slikanju. Šta ako ste osetili otpor prema nečemu što nikako ne možete objasniti sami sebi, recimo prema odlasku na more?
Kada je otpor u pitanju, ništa nije čudno. To je sidro koje se može zakačiti za bilo šta, i nema osobe koja povremeno nije u manjoj ili većoj meri osetila otpor. U pitanju je vrlo snažna poruka iz podsvesti. Ta poruka je vrlo jednostavna. Glasi “ne”. Svesno želite da se pokrenete u nekom smeru, ali u sebi kao da imate neko drugo biće koje to ne želi. To “drugo biće” sazdano je od potisnutih osećanja i čini se kao da ima svoju volju. I sve dok ne sagledate širu sliku i ne otkrijete šta ono želi, ne možete otkriti šta vas drži u klinču otpora…
Evo primera. Tea je dvanaest godina studirala stomatologiju i nikako joj nije bilo jasno zašto joj je tako teško da uči, zašto sve odlaže do poslednjeg trenutka i zašto dane provodi pred televizorom gledajući serije.
“To kao da je jače od mene”, bilo je jedino objašnjenje koje joj je padalo na pamet, iako nije imala pojma šta je “to” zapravo. Bila je fiksirana na učenje i mislila je da bi, kada bi završila fakultet, svi njeni problemi bili rešeni i nikako nije uspevala da sagleda širu sliku životne situacije u kojoj se našla.
Šira slika izgledala je ovako: nakon fakulteta Tea je trebalo da počne da radi u ordinaciji svog oca, s kojim je imala vrlo težak odnos. Otac je oduvek bio vrlo nametljiv, kontrolisao ju je mnogo, i od malih nogu joj ulivao strah. Biti večiti student za Teu je bilo mnogo lakše nego da počne blisko sarađivati s ocem – i zato su njene emocije birale ostajanje u mestu. Tu je, ipak, bilo sigurnije.
Poslušnost mu uliva snagu
Što više slušate glas otpora – to on postaje snažniji. Verovatno i sami znate koliko je teško naterati se uraditi nešto nakon što ste to dugo odlagali. Svaki put kada poslušate otpor i ne uradite ono što ste inače odlučili, time na svoju unutrašnju težinu dodajete još jedan kamenčić.
Sledeći put će biti još lakše odustati, i još teže pokrenuti se. Naravno, velika je razlika u otporu koji možete osetiti prema izvršavanju neke mrske dnevne obaveze i otporu koji možete osetiti kada je u pitanju nešto životno važno, kao što je Teino završavanje fakulteta. Kada je veliki otpor u pitanju i kada vam taj otpor dugo zagorčava život, onda je u podlozi i velik emotivni problem, što je gotovo uvek kamuflirano nečim banalnim – kao što je u Teinom primeru bila fiksacija na učenje. Snažan otpor je vrlo često vezan uz strogost prema sebi. To se može činiti paradoksalnim – kako neko ko stalno odgađa obaveze i izbegava ih gledajući serije može biti strog prema sebi? Stvar je u tome da potreba za rigidnom kontrolom dovodi do suprotnog efekta, do ispuštanja uzdi iz ruku, do rasipanja plana u vetar.
Možda vam je ta shema poznata: isplanirate sve u detalje i vrlo ste entuzijastični dok gradite svoj savršeni plan, ali kada ga treba sprovesti u delo onda vas uhvati neka lenjost ili iskrsne nešto nepredviđeno, nešto odložite i tako dalje – sve dok se plan koji je izgledao kao čvrsti neboder ne pretvori u poluraspadnutu straćaru.
Strogi red postane raspušteni nered. A sve počinje s prvom nesavršenošću. Čim jedan detalj plana nije ostvaren u zadatom vremenu, pretvara se u lavinu kao pahuljica snega koja se kotrlja nizbrdo. Prva nesavršenost odmah baca senku na čitav plan i strogi um odmah etiketira “nije dovoljno dobro”. A kad već na početku nije dovoljno dobro, onda se ne treba ni truditi.
Već niste uspeli… Vrlo često u pozadini velike potrebe za strogom strukturom stoji autoritativan roditelj, koji je svojom agresivnošću ili preteranom kontrolom rušio detetu unutrašnju snagu i tako mu onemogućavao razvoj sopstvenog kontrolnog sistema. Kao što bi rekla Alis Miler (poznati psiholog): “Postupamo sa sobom kao odraslima onako kako su s nama postupali drugi kad smo bili mali”. Dakle, ako nam je autoritativni otac nametao strogu kontrolu, ona će nam se utisnuti u um i njome ćemo pokušavati krotiti sebe onako kako nas je nekada krotio on.
Odrastanje s autoritativnim ocem (ili, ređe, majkom) vuče za sobom gomilu potisnutih osećanja. Rigidan roditelj ne doživljava dečije emocije. Možda ih i vidi, ali ne saoseća, pa zato dečija osećanja gazi ili ignoriše. Međutim, osećanje ne može da nestane. Kao i svaka druga energija u prirodi, kada se emocija tretira na određeni način, ona samo menja svoj oblik, prelazi u drugo “agregatno stanje”.
Na odraslom uzrastu više nema realne pretnje. Nema roditelja koji na bilo koji način kažnjava ili ograničava. I zbog toga potisnute emocije mogu da isplivaju na površinu i sruše nametnutu strukturu… Sruše rigidnog oca koji se utisnuo u um. Emocije su prejake da bi izdržale tu stegu i zato ruše stegu, ali ne direktno – rušeći stvarnog oca – nego rušeći fiktivnog oca, onog koji se uselio u um. Nažalost, na kraju se sve svede na to da čovek ruši samoga sebe. I ne zna da to radi, ali tako je naučio.
Otporu treba pristupiti na više nivoa: sagledavajući širu životnu priču, trenirajući se u poštovanju svojih svakodnevnih odluka, i uzimajući u obzir potisnuta osećanja nastala tokom odrastanja.
Premda nikome nije drago da oseti, ali otpor je veliki životni učitelj, i u njemu se krije mnogo osećanja koja, nakon što su oslobođena, prelaze u mnogo prijatnije “agregatno stanje”. Reč emocija ima latinski koren i u originalu znači pokrenuti (movere). Kada su vraćene u svoje izvorno stanje, emocije nisu krute, ne opiru se i ne zaustavljaju, nego motivišu, podstiču na slobodan tok, i na kretanje.
Za lovesensa Tomica Šćavina
