Kategorija “Neshvaćen sam – kakav god – umetnik”
Mili su mi, na poseban način.
Njihova neshvaćenost najčešće i jeste ono što odistinski osećaju i misle.
Uglavnom vam ne dozvoljavaju da ih odmah upoznate i to stvari čini dodatno zanimljivim.
Takođe su i “hejteri”, često, što meni, eto, biva divno na jedan poseban način.
Uglavnom vam pričaju te lepe, divne priče, koje ste čitavog života želele da čujete. I uglavnom imaju te… “specifičnosti”. Kao, način na koji drze cigaretu, način na koji vas pogledaju kada kažete nešto smešno ili lepo, boju glasa preko telefona, oblik prstiju itd. Te sitnice kojih se vi kasnije, ako ste sentimentalne, uvek rado sećate.
Pustiće vas u svoj svet oprezno i onda će, jer njihova nesvhaćenost samo to i čeka, za vas izgraditi tvrđavu od svoga ludila.
Prija dok je lepo. Kada dojadi – pomislite da su mizerni. I kada pomislite da su mizerni, oni još jednom uspevaju da utvrde da su neshvaćeni.
Ne znam koliko su zdrava kategorija.
Lično, volim njihovu lepršavost, činjenicu da je njihova misao obično izuzetno slobodna, činjenicu da sa njima dani najčešće nisu svi isti. A i čninjenicu da umeju da ishejtuju, divno, razložno, smisleno. Volim i to što je krv u njihovim venama uglavnom savršeno divlja, iako je način na koji stvaraju – šta god – sasvim mek i prozračan, čak i kada ga oni nazivaju, recimo, “žestokim”.
On može da piše, može da svira, može da slika, može da gradi, može da… Šta god… On je tek Neshvaćen. Ako vam kaže da ga razumete – to je posebno priznanje. Ako vam kaže da vas voli najviše na svetu – ne zavaravajte se. Teško da će vas ikada voleti više od sebe, svoje sposobnosti da stvara i od onoga što stvori, posebno.
Kategorija “Ti mene oduševljavaš”
To su oni ljudi koji vas gledaju onim iskeno tupavim pogledom. Sve vreme. Oni koji vam konstantno pričaju kako ste divne, čarobne, kako vas obožavaju, kako vam se dive, kako vam zavide na vašim razoružavajućim sposobnostima. Bla bla…
Ja ih prezirem, na jedan divno poseban način.
Problem sa njima je to što se njihovo obožavanje vezuje za celinu, a ne za delove. Ja ne volim da mi neko kaže da me obožava. Ali volim da mi neko kaže da obožava moje oči, ili moje ruke, ili način na koji se smejem, ili način na koji uzdišem, ili moj glas u određenim trenucima, ili šta god.
Ne volim da me obožavaju, jer ni ja ne obožavam. Posebno ne celinu. Kako je, uostalom, celinu koju (u ovom slučaju – nužno) ne poznaješ i moguće obožavati?
Dobra stvar u vezi sa njima je to što ih je vrlo lako prepoznati. Onda, kada ih čovek prepozna, treba im reći “zbogom”. Ne znam da li nekome trebaju kao prijatelji? Meni uglavnom ne.
