Stručnjak za boks, alkohol, zaljubljivanje, detinjstvo, još jednom je dokazao da je smrt prolazna stvar. Danas je slavniji nego ikad. Otkrivamo i zašto.
Znamo da pesnici nikad ne umiru, ali ima još bolja vest: jedan pesnik koji nije među nama celih 29 godina, popularniji je od svih današnjih estradnih zvezda i onih koji se tako osećaju.
Mika Antić je danas živ i zdrav na Fejsbuku i ima oko 400.000 fanova…
Tako je jedan strasni zaljubljenik u boks (prvak Vojvodine u valter kategoriji), nesvršeni student slavistike, čovek koji je preživeo dve kliničke smrti, imao tri braka i šestoro dece, maestro koji je sa istom strašću pisao i poeziju i razglednice, borac protiv malograđanske učmalosti i uvek van šablona, poeta koji je nastupao kao „predgrupa“ na koncertima Tome Zdravkovića, još jednom dokazao da je smrt prolazna stvar.
Donosimo vam nekoliko anegdota iz njegovog života:
„Bilo je perioda kad nisam popio čašicu alkohola čitavih pet meseci. A onda mi nešto grune iznutra, neka bol pomešana sa strahom i strepnjom, i ja pomahnitam. Spustim se u kafanu i popijem za deset dana ono što normalan čovek popije za pet meseci. Svi me, naravno, vide i kažu: ‘Evo, pijandura, opet se vuče ulicama.’
Ja pijan ne mogu da pišem, slikam, režiram, uređujem novine, zidam kuću, negujem porodicu i uspavljujem decu. Oni što upiru prstom u mene ništa ne rade u međuvremenu.
A ja sam pravio spektakl od pijanstva…
Zar treba da se pravdam mozgu koji nije bio nikad moja istinska priroda? Bila je to lažna materija prokrijumčarena u ovakvu vrstu mišljenja.“
Dva puta je doživeo kliničku smrt, što je opisao kao eksperimente.
Prva je bila na neuropsihijatrijskoj klinici u Novom Sadu. O tome je pričao Drašku Ređepu:
„Imao sam utisak da sam sam sebi izašao na usta, nadneo sam se nad sebe, gledao šta rade sa mnom. Jedna žena, bila je očni lekar, konstatovala je još hladno: ‘Ovaj je odapeo.’ Čuo sam sve lekarske razgovore. Jedan drugi lekar, i on je bio tu, šamarao me je: ‘To je Miroslav Antić, nećete, valjda, pustiti da umre!’ Vratio sam se kroz svoja usta u sebe, i oživeo.“
Drugi put je to bilo na VMA u Beogradu, posle turneje po Jugoslaviji sa Tomom Zdravkovićem, gde su osim stihova i pesama tekli i galoni alkohola.
Treći put smrt, ali ne samo klinička, zatekla ga je u kući u Ulici Mihaila Babinke, baš tog jutra kad je primio Avnojevsku nagradu. Bio je uzbuđen i legao je da se odmori. Pošto je odremao, izašao je u baštu i pao pored baštenskog stola.
Pre nego što je postao slavan bio je zvezda onoga što se tada nije zvalo žuta štampa.
„U Zrenjaninu sam dobio batine, nisam baš pao, ali sam meč izgubio. I bio sam jako iskrvavljen. Takav sam prolazio kroz svetinu, posle batina, kroz publiku iz koje su mi svašta govorili, i to ružno. A jedna mala neprijatna žena mi se unosila u lice, vikala je da sam peder. Ja sam je nokautirao. I onda su sve novine donele vest kako je bokser siledžija nokautirao ženu. Bio sam pred isključenjem iz gimnazije.“
Jednom je proveo i noć u zatvoru, što je bila posledica druženja s nekim lošim momcima.
Retko je spavao, celog života je više dremao. Doslovno je đipao iz kreveta ako bi ga neka misao ili stih saleteli na međi jave i sna. Pre nego što je otkrio kafanu, znao je da s društvom celu noć provede u vinogradu, gde se pilo i pevalo, a onda bi ujutru zabrinutim roditeljima doneo pune ruke grožđa.
Legenda, koja se u književnom svetu prenosi s kolena na koleno, a koju mi je ispričao Duško Kovačević, kaže da je jedne burne večeri – mada je većina njegovih večeri bila burna – s društvom zaglavio u kafani, a ni pred samo zatvaranje nije mu padalo na pamet da ide kući. Zapravo, imao je samo jedan uslov: „Možemo, ali jedino ‘jaguarom’.“
Iako je zvučalo kao šala, on je bio krajnje ozbiljan u svom zahtevu. Ubeđivali su ga da ne postoji šansa da nađu „jaguar“, ali on je, kao i uvek, bio uporan. Kad su shvatili da zaista neće otići, našli su kompromisno rešenje. Neko je dovezao „mercedes“, a Mika se popeo na haubu i glumio jaguara.
