Ljudi koji imaju svoj “mikrosvet” koji ne dele sa partnerom u emotivnom odnosu uvek nalaze nove izazove i uzbuđenja, nemaju potrebu da kontrolišu i znaju da vole iskreno…
Koliko ćete slobode zahtevati i davati emotivnom odnosu zavisi od mnogo faktora, a najviše od vaspitanja, navika, slike koju imamo o sebi, sistema vrednosti, prethodnih iskustava, tvrde psiholozi.
Šta je sloboda?
Da li sloboda znači da momak, muž, životni saputnik ide na pivo ili fudbal sa drugarima, a žena, devojka, partnerka ide na ples ili jogu, i sa drugaricama jednom nedeljno obavezno ima “svoje” veče? Ili da svako ima svoj život, bez obaveze da drugom referiše gde je i kako proveo dan. Za nekoga je sloboda i mogućnost izbora da život živi po sopstvenim pravilima, kako želi i kako je zamislio.
Najuspešnije veze, tvrde psiholozi, jesu one u kojima se ta shvatanja podudaraju, odnosno one u kojima oba partnera imaju sličan stav o slobodi. Ipak, koliko god da je širok pojam i kako god da je neko shvata, sloboda u vezi je neophodna, jer čovek je socijalno biće, potrebne su mu interakcije sa okolinom, bez obzira na to koga i koliko voli. Potreban mu je delić vremena samo za sebe, deo života koji neće podeliti ili neće pripadati voljenom biću, ponekad i poneka tajna. Jedan psiholog slikovito je opisao slobodu u emotivnom odnosu kao “vezu koja liči na pesak u šaci”: “Ako ga blago držiš otvorenom šakom, pesak ostaje tu gde je. Onog časa kada zatvoriš šaku i čvrsto je stegneš, pesak počinje da klizi kroz prste. Delić se može zadržati, ali većina zrnaca nepovratno će otići.”
Veze su upravo takve. Ljubav ne trpi prinude, traži poštovanje, različitost i individualnost. Kada to izostane, ostaje samo posesivnost, ljubomora, nepoverenje. Poznati “recept”: “Ako nekog voliš, pusti ga da ode. Ako se vrati, zauvek će biti tvoj”, možda najbolje opisuje koliko je važno da onome koga volimo damo slobodu. Bez nje gubimo sebe i vrlo brzo želimo da odemo. Zbog čega je toliko važno poštovati partnerovu i sopstvenu slobodu, koliko ona znači u vezi i šta podrazumeva, za čitaoce “Života plus”, objašnjava psiholog i RE&KBT savetnik Milica Zarin.
– “Zdrav” partnerski, odnosno ljubavni odnos je kategorija za koju je vrlo teško dati univerzalnu definiciju ili kriterijum. To zavisi od mnogo faktora, prvenstveno od ličnosti ljudi koji su zajedno. Psiholozi godinama pokušavaju da kroz istraživanja dođu do najboljeg “modela” zdrave veze, ali su se u praksi sve teorije i pokušaji uopštavanja pokazali beskorisni, jer su govorili o idealnom, ali nemogućem odnosu. A kako društvo vrlo lako prihvata brza, instant rešenja, pojavila se obimna literatura o “pravilima” uspešne veze, sa savetima kako poboljšati odnos, kako doći do idealne ljubavne priče… A to je unelo više pometnje nego koristi.
Sloboda, odnosno mogućnost da se svako individualno izrazi u vezi, glavni je preduslov da bi stvari dobro funkcionisale. Jedna od praktičnih definicija “zdravog” odnosa je definicija Alberta Elisa, osnivača REBT terapije, koji kao dobar partnerski odnos navodi onaj koji obezbeđuje dugoročno hedonističko zadovoljstvo tj. dugoročne prijatne doživljaje osobama koje su u vezi ili braku. A to bez slobode nije moguće. Ipak, pogrešno je postavljati apsolutne kriterijume, jer nešto što jednom paru prija, drugom može da bude jako neprijatno, ili nešto što je jednog ili oba partnera zadovoljavalo u jednom periodu života, može postati teret i neprijatnost u nekom kasnijem periodu.
Zbog čega je sloboda u emotivnom odnosu toliko važna?
– Ljubav nastaje iz slobode, ne može se narediti ili iznuditi i posledica je mogućnosti da funkcionišemo zajedno, ali u skladu sa sopstvenim željama, individualnošću i prema slobodnoj volji. Za neke parove sloboda u vezi znači i slobodu stupanja u seksualne odnose sa drugim partnerima, ali sloboda o kojoj je ovde reč jeste segment života koji ne pripada partneru, odnosno ne realizuje se isključivo sa njim ili njom. To su neke naše navike i potrebe koje partner ne deli, kao što su, na primer, odlazak u teretanu, na časove plesa, u bioskop, pozorište, na utakmice sa prijateljima ili drugim ljudima. Ponekad su to i samo razgovori sa drugim osobama sa kojima delimo interesovanja.
Partneri ne moraju stalno biti fizički zajedno, to nije prirodno. Kada su u vezi koja podrazumeva povezanost i bliskost, “normalno” je da podele utiske, jedno drugom prepričaju doživljaje iz segmenata života koji nisu zajednički, a da to ne naruši poverenje i ljubav. Isto tako, sasvim je u redu i da ne pričaju o vremenu koje su odvojili samo za sebe. Sve varijante su prihvatljive kada dvoje u vezi dobro funkcionišu, kada ih ništa ne sputava ili opterećuje, jer je to glavni parameter funkcionalnosti veze ili braka.
Kako se određuje “granica” slobode o kojoj govorimo? U kojim slučajevima ona može da udalji partnere, da uništi bliskost?
– U različitim vezama postoji različiti stepen slobode i to je stvar vaspitanja, tradicije, iskustva, sistema vrednosti koje partneri neguju. Aktivnosti koje nisu striktno vezane za partnera normalna su i prirodna potreba čoveka, jer, bez obzira na to što je neko svim srcem u vezi, što u nju ulaže i emocije i vreme, on je i socijalno biće. Naime, neophodan mu je širi ili uži socijalni milje. Ipak, ne treba mešati slobodu i manjak bliskosti. To što neko uživa u svom vremenu, u aktivnostima bez partnera, ne znači da sa njim ne deli bliskost. Naprotiv. Upravo ljudi koji funkcionišu u više segmenata, imaju svoj “mikrosvet” koji ne dele sa partnerom, pa i poneku tajnu, u svom emotivnom odnosu uvek nalaze nove izazove i uzbuđenja, nemaju potrebu da kontrolišu i znaju da vole iskreno.
U situacijama kada emotivni partneri provode svaki trenutak zajedno jednom mora doći do zasićenja. To je, na prvom mestu, egzistencijalno neodrživo i psihološki neprihvatljivo. Kada ste upućeni samo na jednog čoveka ili ženu, potpuno se zatvarate, ograničavate svoj život, saznanja i iskustva. Ne umete da funkcionišete bez tog nekog, a to nije ni poželjno ni afirmativno. Psihičko nezadovoljstvo kad tad izbija, jer je čoveku potrebna socijalna zajednica zbog psiholoških procesa koji se mogu zadovoljiti samo kroz interakciju sa drugima. Manjak bliskosti nikada ne može biti u ravni sa slobodom, to su dve potpuno različite, nespojive kategorije. Manjak bliskosti ne podrazumeva samo odvojeno vreme i fizičku razdvojenost. Ona je lišena najnežnijih osećanja i znak je da se ljubav gasi. Sloboda i razdvojenost u tom smislu jačaju ljubav, čine je zrelijom i lepšom, a granicu postavljaju sami partneri.
Da li je “otimanje” slobode i želja za kontrolom jednog od partnera glavni razlog raskida i razvoda?
– To je jedan od najčešćih razloga, ali je suština da u takvom odnosu oba partnera pate. Partner koji je posesivan, koji želi danonoćno da kontroliše onog drugog, ne vidi to kao “otimanje” slobode, već kao način da spreči probleme. On obično vidi svaku osobu koja se približi njegovoj voljenoj osobi kao pretnju. To su uglavnom nesigurni ljudi, koji se plaše da će neko vredniji i sigurniji uzeti ono što im “pripada”. Plaše se da će izgubiti partnera i njegovu ljubav. Osećanje koje dominira u takvim situacijama je nezdrava, disfunkcionalna ljubomora, koja se najčešće ogleda u čestim svađama, neprijatnim “scenama”, posesivnom ponašanju koje za cilj ima apsolutnu kontrolu.
Nemoguće je kontrolisati bilo čije misli, emocije i ponašanje. Za sebe nekoga možete “vezati” samo ljubavlju, pažnjom, razumevanjem, podrškom… Nikada ne možemo imati svaki deo voljenog bića, znati njegove najskrivenije tajne, misli i žudnje, jer on je postojao i pre nas, on je jedinstvena ličnost koja nam nikada ne pripada u potpunosti. Ljubav je najčvršća spona koja vezuje ljude, a ljubomora je najlakše ubija. Partner koji želi slobodu, a nema je, vremenom će početi da preispituje svoje emocije, život, svakodnevicu i želeće nešto da promeni. Koliko brzo, to zavisi od ličnosti.
Kako uskladiti predstave i shvatanja o slobodi? Šta se događa kada se one tokom godina menjaju?
– Ljudi koji odluče da uđu u brak ili ozbiljnu vezu trebalo bi da imaju barem osnovnu predstavu o tome šta partner misli o nekim bitnim, životnim stavrima, u koje spada i sloboda u emotivnom odnosu. Međutim, ne postoje garancije, ljudi se menjaju, menjaju se okolnosti, potrebe, navike. Zbog toga ljubav jeste veliki izazov, ostati zajedno uprkos problemima, savladati sve teškoće i nastaviti zajedno. Problemi su neminovni, ali i rešivi, potrebno je ponekad biti tolerantan, ponekad napraviti kompromis, ponekad preispitati želje i ciljeve. Potreba za slobodom se menja, pa samim tim i odnos, i, kako god na to da reagujete, jedno je sigurno – sputavanje i pokušaj kontrole sigurno će “ubiti” ljubav.
Sa druge strane, potreba za pripadanjem jedna je od najvažnijih ljudskih potreba, i to ne samo jednom čoveku ili ženi. Ljudi žele svoj krug prijatelja, poznanika, nije dovoljno biti samo emotivni partner, samo majka, samo drugarica. Sve uloge podjednako su nam važne i potrebne. Ljudi su nam neophodni za fizički, biološki, mentalni razvoj. Postoje potrebe u nama koje ni najidealniji partner na svetu ne može da zadovolji. To mogu samo drugi ljudi u našim životima. I to nema veze sa tim da ne volimo partnera, da ga lažemo ili nešto krijemo.
Da li za slobodom više čeznu muškarci ili žene?
– Nema tu pravila, sloboda je potreba svih. Jedino mislim da tu potrebu muškarci malo dramatičnije naglašavaju, pridaju joj više značaja, podrazumevaju je. To je stvar tradicije i načina na koji se posmatraju muško-ženski odnosi. Žene su, čini mi se, malo spremnije da zapostave slobodu dok su, na primer, deca mala i obaveze im ne dozvoljavaju izraženiji društveni život. Ali, kada to prođe, mnoge žene se vraćaju svojim aktivnostima bez partnera, otvore neka nova interesovanja, obnove stara prijateljstva. One koje zapostave svoju slobodu, uglavnom su nezadovoljne i tužne.
MANJAK SLOBODE KVARI SEKS
Istraživanje engleskih naučnika pokazalo je da muškarci koji mnogo vremena provode sa ženom i njenim prijateljicama, znatno češće imaju problema sa erektilnom disfunkcijom! Sa druge strane, žene koje svoje muškarce vode na druženja sa prijateljicama teže doživljavaju orgazam! Jednostavnije, manjak slobode u vezama uništava seksualni život! Ovaj neobični fenomen naučnici objašnjavaju činjenicom da previše zajedničkog vremena potkopava muške osećaje autonomnosti i privatnosti, koje su ključne za tradicionalan koncept muževnosti i mačizma. Isto tako, vrlo sličan efekat zabeležen je kod žena koje se previše mešaju u društveni život svojih muževa.
Još jedno istraživanje na tu temu potvrdilo je ono što psiholozi naglašavaju – muškarci koji nemaju dovoljno vremena za sebe manje su vezani za svoje žene ili devojke.
– Činjenica da muškarac može da ode i popije pivo sa prijateljima, bez prisustva žene ili devojke, vrlo je važna za očuvanje osećaja nezavisnosti u svakodnevnom životu, zbog čega će i odnosi u spavaćoj sobi biti mnogo bolji – tvrdi profesor Kornel, vođa istraživanja.
