George Bernard Shaw: „A perpetual holiday is a good working definition of hell.”
„Kako je bilo na odmoru?“ pitaju vas na poslu prvog radnog dana, a vi se osećate kao da vam je neko prosuo kofu vode na glavu. Dva su glavna razloga za to: ili ste se tako dobro proveli i osetili ponovo živim kao da ste se vratili u školske dane pa je kontrast sa radnom atmosferom prvog toliko veliki da se osećate uhvaćeni u zamku i neku vrstu čudne, neobjašnjive praznine; ili vam očekivanja nisu ispunjena. Želeli ste da pakao svakodnevnice zamenite rajem uživanja, a dobili ste gomilu neprijatnosti: beskrajno čekanje na aerodromu, jedini u grupi sobu u kojoj su dva puta popravljali klima-uređaj, temperaturu, neprijatan stomačni virus, plave podočnjake od nespavanja zbog mešanja preglasnih zvukova iz obližnjih kafića… i još ste se vratili u nedelju posle podne da biste maksimalno iskoristili odmor, produžili ga za još koji sat, još koji minut, pa vas je sačekao pakao raspakivanja, pranja, peglanja, pripreme za posao, nemogućnost da zaspite iako ste premoreni; sama pomisao na to šta vas sutra ujutru čeka bila je dovoljna da sebe ubedite da bi bolje bilo da niste otišli nigde. A onda vas neko od ukućana pita: „A gde ćemo sledeće godine?“
Nikome nije toliko potreban odmor kao onima koji su se s njega tek vratili. Podjednako onima koji na „raspustu“ nisu imali vremena da se odmore od posla i onima koji su se naodmarali. Valja zameniti dve nedelje na pesku za ostatak godine na tvrdim stenama posla. Za mnoge je od samog izležavanja na plaži veće uživanje bilo razmišljanje o tome kako drugi baš u tom trenutku sede u kancelariji, rade. Drugima odmor nije bio putovanje prepuno otkrivanja novog nego ritual koji daje sigurnost kroz ponavljanje uobičajenog ponašanja za to doba godine: opušteno jutarnje spavanje, lenji sati ispijanja kafe i čitanja knjiga za koje se inače nema vremena i/ili živaca, čvarenje na suncu bez obzira na ozonsku rupu, prenošenje neverovatne količine stvari na plažu ili s nje, all inclusive prejedanje (kad je već plaćeno), dugotrajno piljenje u jedan od dva telefona uredno postavljena na peškiru… a kada niko ne zove, mokra ruka brzinom munje tipka broj, čeka se ono „halo“ samo da bi se postavilo uobičajeno pitanje: „Šta ima novo? Kako ide?“ I stvarno, prema nekim istraživanjima, četiri od deset menadžera vraća se na posao napetije nego što je otišlo, osam od deset odgovara na mejlove u toku odmora, više od polovine na sve telefonske pozive, a bar jedan od deset za dve nedelje odmora bar jednom svrati malo do posla.
Imate li PHT?
Samo jedna od četiri osobe vrati se sa odmora sveža, a oko 80 procenata pati od stanja nalik depresiji koje je nazvano post holiday tension. Karakterišu ga glavobolja, gubljenje interesovanja, neraspoloženje, razdražljivost i nedostatak koncentracije. Perfekcionisti i radoholičari naročito su skloni ovakvom reagovanju. U toku veoma retkih odmora – a dešava se da i po nekoliko godina nemaju ni dana slobodnog – oni nisu u stanju da se opuste, a kada se vrate, iscrpljeni su i osećaju krivicu što su uopšte išli. Merenja nivoa stresa pre, u toku i posle odmora, pokazala su da se efekti odmaranja znatno smanjuju posle tri dana povratka u radnu rutinu, dok posle tri nedelje potpuno nestaju a nivo stresa se vraća na onaj uobičajeni pod kojim smo tokom cele godine. Kako kod perfekcionista, tako i kod svih drugih.
Model zaposlenog: „Otići što dalje i na što duže se odvojiti od posla“. Šefov model: „Nemoj ni da ideš na odmor, ali kad već moraš, ostani što kraće jer ćeš zaboraviti ono što znaš, a nema ko da radi“. Istina je, kao i obično, na sredini – i premalo i previše je štetno. Svi se stručnjaci slažu da je odmor od četiri do sedam dana više puta godišnje odličan balans. Ipak, kada su pitali ljude na odmoru u kakvom su raspoloženju, gotovo svi su odgovorili da su dobro raspoloženi. Ipak, osmeh je širi ako je pitanje postavljeno između trećeg i petnaestog dana. Tokom prva i poslednja dva smešimo se hladnije, u početku smo opterećeni pripremama i samim putem, dok smo pred kraj pod stresom zbog povratka i ponovnog prilagođavanja. Odmor je kao ljubav izmaštana i odsanjana uz zadovoljstvo, proživljena često uz nezadovoljstvo, a prisećanje na nju izaziva nostalgiju. Interesantna je ta pojava „ružičastog pogleda na stvari“, načina na koji falsifikujemo sećanja posle odmora, koji vidimo kao zadovoljstvo i uživanje, preuveličavamo sve što je bilo dobro i brzo zaboravljamo sve što nam je smetalo.
