O jajarama i drukarama
Posle rušenja Miloševićevog režima ispostavilo se da je Državna bezbednost raspolagala sa nekoliko stotina kilograma droge.
A još 1994. godine Romeo Savić uporno je ponavljao da ulični prodavci droge rade za dilere koji u Ministarstvu unutrašnjih poslova rade kao inspektori.
Posle jednog njegovog intervjua pozvali su ga u MUP i od njega zatražili da demantuje svoje optužbe.
Odbio je, a urbana legenda kaže da im je rekao da svoju izjavu samo može da dopuni imenima policajaca koji sarađuju sa narko-dilerima. Tada su povukli svoj zahtev.
U intervjuima za najrazličitije srpske i jugoslovenske medije je tada i Romeo Savić, kao i drugi „kraljevi podzemlja“, ratovao sa suparničkim klanovima. Novinari su prenosili “ko je jajara, a ko drukara”, ko se od koga krije i ko je koga zapalio za lovu, ali posle takvih tekstova nisu štampane ispravke. Uvređeni su se oglašavali pucnjevima. Tako je jednom prilikom i Romeo Savić bio ranjen, ali je docnije – u skladu sa nekakvim kodeksom “samuraja sa asfalta” – atentatorima oprostio…
Sumnjiva smrt
Okolnosti smrti Romea Savića nikada do kraja nisu razjašnjene: u tri sata posle ponoći 8. novembra 1994. godine dobio je na pejdžer poruku da se javi dvema devojkama.
U četiri sata je izašao, u šest je nađen mrtav pred vratima svog stana: jedna od potpisanih devojaka tvrdila je da nikakvu poruku nije slala… Imao je 24 godine.
Zvanična verzija bila je da je smrt nastupila posle tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina.
Podzemlje je verovalo da su mu se osvetili policajci dileri.
Bane Grebenarević
Pištolj, ne teretana
2. Momak sa vrelog beogradskog asfalta voleo je da puca na protivnike, pa je i stradao u sačekuši na Bežanijskoj kosi 27. marta 1996. godine
Film “Vidimo se u čitulji” i njegova ukoričena verzija, knjiga “Kriminal koji je izmenio Srbiju”, bili su apsolutni hit devedesetih godina prošlog veka. Novinari Vojislav Tufegdžić i Aleksandar Knežević – ovaj drugi se posle premijere filma zamonašio – snimili su i zabeležili ispovesti kriminalaca koji su vrlo otvoreno govorili o svom zanatu, ali i o svojim životnim filozofijama. Više je đaka u Srbiji tih godina pročitalo njihovu knjigu nego “Na Drini ćupriju”. Takvo je vreme bilo.
