Jedna mama iz Banjaluke je pre nekoliko dana, iznervirana zahtevima koje roditelji postavljaju svojoj deci, na Fejsbuku napisala svoj komentar. Mnogo važnih poruka je u njemu. Pročitali smo ih, a onda pitali dečjeg psihologa koje rešenje je najbolje za decu.
“Eno neka majka u nekoj grupi pita da li da dete od godinu i po vodi na engleski. Zasvrbi me tastatura, krenem da odgovorim i shvatim da je većina majki podržala i neke su u fazonu da će one svoju bebu s 16 meseci upisati već kod te neke Helen, jer je to baš super – prenosi Žena.
A ja samo vidim velika očekivanja postavljena pred te male glave. Vidim breme vanškolskih aktivnosti, pre nego što nauči reći reč “škola” koje ponese tako maleno, guzlasto.
Ja samo vidim sebe koja sam morala imati sve petice, ne na kraju škole, već i u dnevniku. Nije mi to nikad niko tražio, ali sam znala da to tako treba, jer je to moj JEDINI NAČIN da im vratim što su tako divni prema meni. Psihologija, znam.
Ja samo vidim sve te zaboravljene igre i igračke, vidim tu zaboravljenu, blagorodnu dosadu koju više niko ne ferma ni pet posto.
Oprostite mi, ali ja samo vidim roditelje koji u isto vreme pokušavaju da stvore prostor za sebe same koji uglavnom provedu skrolujući i paralelno pokušavaju da sve dete učine USPEŠNiM. Ta prljava, buđava, toliko puta sažvakana pa pljunuta reč. Uspešan.
Uspešna.
Po čijim merilima? Kome?
