Prema rečima Jelene D., tetovaže koje je u mladosti radila napravile su joj dosta problema pri kasnijem zapošljavanju.
– Bila sam do sada na dosta razgovora za važne pozicije u nekim preduzećima, ali su tetovaže koje imam po rukama i prstima skretale pažnju sa moje stručnosti i kvalifikacija, iako mi to nije niko direktno rekao. Intervjui su se obično završavali obećanjem da će me pozvati ukoliko me odaberu za tu poziciju, ali taj poziv nikad nije usledio.
Osobe koje misle da su doživele diskriminaciju na radu imaju na raspolaganju mnogo pravnih sredstava pomoću kojih mogu zaštititi svoja lična prava, međutim, problem nastaje kada tu diskriminaciju treba i da dokažu.
– Takve stvari se nesumnjivo dešavaju, zato što mi živimo u društvu predrasuda, a pirsing i tetovaža se često povezuju sa svetom kriminala. Problem je u tome što nijedan poslodavac neće direktno reći kandidatu da je odbijen zato što ima tetovažu na licu ili pirsing na telu. Samim tim, oni koji misle da su diskriminisani zbog toga ne mogu to i da dokažu – kaže advokat Đorđe Mamula.
Ljudi stoga obično pribegavaju promeni spoljašnjeg izgleda ili prikrivanju svojih obeležja pri razgovoru za posao, ukoliko je to moguće, a svoje nezadovoljstvo iskazuju uglavnom nekoncencionalnim putem, kroz društvene mreže, razne tribine i predavanja.
Pozivamo vas da u komentarima podelite sa nama priče iz ličnog iskustva o tome kako su vam tetovaže i pirsinzi odmogli, ili možda pomogli u karijeri.
Telegraf.rs
