Treća muka je kiša.
Ja: Molim Vas, ostavite kišobran da vam ne smeta.
Osoba: Ne, ne smeta mi.
Ja u sebi: Ma boli me uvo da li ti smeta, to je samo bio fin način da ti kažem da ostaviš tu kišobrančinu da mi ne bi kapao po radnji.
Već smo navikli da smo svi šuntavi kada padne kiša, ali je to trenutak kada ja ne znam šta ću pre. Da li da skupljam vodu po radnji, da li da kucam na kasi ili da punim raf. Verujte svaka kap nam znači i zato ostavite kišobran na mesto.
Četvrto je to što ja nisam samo kasir. U ugovoru može da vam kao pozicija piše šta god, ali takođe piše da poslovođa od vas može da zahteva još stvari, koje su u skladu s delokrugom rada. Pritom to nije nekakav hir poslovođe, to je posledica prve stavke. U mom slučaju to je značilo da sam zadužen za ceo raf koji se nalazi ispred mene, a to znači da u njemu proizvodi moraju da budu poređani pod konac i da od magacionera tražim da mi spusti određene proizvode. Takođe se kod mene nalazi i sveska s rokovima. Sve što se stavlja u rafove ima svoj rok, a ja moram svaki da zapišem i proveravam, kako se ne bi desilo da na policama ostane nešto čemu je istekao rok.
Peto je činjenica da su plate mizerija. Prodavci u radnji u kojoj sam ja bio uspevali su da dođu do 30.000 dinara i to ako rade na državne praznike, kada se plata uvećavala, pošto je sve bilo po zakonu, a to je retkost. Pritom su radili osam sati dnevno, šest dana u nedelji. Pitate se kako to može, pa tako što piše da radimo sedam sati dnevno. Ono što je u ovom slučaju bila pozitivna stvar, jeste da smo svi bili uredno prijavljeni po zakonu o radu, što je takođe retkost. Naravno ne zvuči malo naspram stanja u Srbiji, ali ponavljam da to važi za ovu radnju, a da u nekim plate jedva prelaze minimalac.
Šestu muku nam stvaraju lopovi. Moramo da motrimo na njih, jer sve što nestane iz radnje je naša odgovornost i biće nama odbijeno od plate.
Sedmo mesto zauzima novac. Mi radimo sa dosta novca i kada vas pitamo za sitno ne radimo to zato što nam je dosadno, nego nam sića zaista treba. Ništa nije gore, nego kada ujutru uđete s 1.000 dinara da kupite hleb i mleko. To što vam kusur vraćamo novčanicama od 50 i 100 dinara, nije da bismo vas kaznili. Ta sića je ono za šta se borila cela prethodna smena. Kada završimo svoj osmočasovni rad, pre nego što odemo mi moramo da prebrojimo novac, a pre toga da ostavimo depozit. U svakom trenutku u kasi mora da bude najmanje 5.000 dinara. Moramo da ga brojimo za kasom i za to nam treba tri do pet minuta, ako nas ne biste prekidali svojim pametnim upadicama i pitanjima.
Dakle, sve to su bili dovoljni razlozi za nezadovoljstvo, a verujte bilo ih je još gomila. Tih 20 dana sam izdržao nasmejan. Bio sam ljubazan i svakome rekao dobar dan i doviđenja, ali ne znam kako bih izgledao da sam ostao duže. Ne želim da opravdavam svoje nekadašnje kolege i koleginice, želim samo da kažem da ih razumem. Međutim, dragi kasiri i kasirke, nekada se nasmejte i budite ljubazni bar prema nama koji vam poželimo dobar dan. Verujte mi, nije teško, a mnogo znači kada se kupci kod kolega raspituju gde ste i kada vas pitaju kada ćete raditi, da bi došli da pazare u vašoj smeni.
24sata.rs
