Postoje običaji za koje znamo od kad postojimo, a što su oni takvi, veze nemamo. Uglavnom, babe, što naše, što tuđe, demonstrirale su ih iks puta, sve pod izgovorom “Tako se valja.”
Kad se dete rodi treba mu vezati crven končić oko ruke
Ovaj običaj potiče iz prastarih religija gde se dete po rođenju prinosi pod okrilje i zaštitu bogova i tako se uvodi u život. Tom prilikom porodica novorođenčeta prinosi žrtvu bogovima, obično je to bio petao, jagnje ili koza. Taj običaj ni nama danas nije stran, samo što mi to ne radimo da bi umilostivili bogove već da bi valjano proslavili dolazak novog člana. U to davno vreme čelo deteta bi umazali krvlju zaklane životinje i tako na simboličan način nečistim silama dali do znanja da je dete pod božanskom zaštitom. Danas bi majka babi pustila krv kad bi to pokušala da uradi novorođenčetu, te vezivanje crvenog končića oko ruke simbolično to predstavlja, a izgleda kao manje morbidan, pa čak i civilizovaniji čin.
Pljuvanje bebe
“Pu, pu, pu, da te ne urečem. Pu, pu, pu što si gadna” – govori se još i danas kad se prvi put vidi beba. To pljuvanje je surovo realno kad čine babe bez zuba. Inače ako bi tažili smisao, mislim ako se reč smisao sme upotrebiti u ovom slučaju, našli bismo ga u potrebi da zgadimo detete raznoraznim utvarama i karakondžulama. Svi ti vampiri, đavoli, veštice, lutajuće nesmirene duše žele da naude nevinom biću. Urok je ako se setimo ubio i devojku Milića Barjaktara, a neće sirotu bebu. Da zaključimo, pljuvanjem mi treba da glumimo gađenje i time zlim i nečistim silama učinimo da je njihov potencijalni objekat delovanja totalno bez veze.
Prenošenje mlade preko praga
Svakako jedan od najpoznatijih svadbenih običaja je prenošenje mlade preko praga. Po povratku sa venčanja mladoženja bi trebalo da mladu prenese preko kućnog praga. Zasigurno ovde se ne radi o isprobavanju fizičke snage mladoženje, niti o ispitivanju težine mlade. O tome je trebalo ranije misliti. Prag predstavlja granicu između spoljašnjeg sveta i porodičnog doma. Po starom verovanju, upravo na pragu prebivaju raznorazi demoni, te mladoženja time štiti mladu od nečistih sila. Veruje se da su žene kao nečiste, podložne uticaju zlih duhova.
Bacanje grudvi zemlje na kovčeg
Ko god je bio na sahrani video je da prisutni na kovčeg pokojnika bacaju grumenje zemlje. Čemu to, kad ga neki crnomanjasti ljudi već uredno zatrpavaju lopatama? Obično ovaj gest se praktikuje jer ga i ostali rade, pa ono što se kaže da se ne bi ispalo budala u društvu. Neki ga tumače kao poslednji oproštaj od pokojnika, mada stvarni razlog ne govori baš u prilog tome. Ovo, naime, potiče od starog verovanja da se mrtvi ljudi povampiruju te uznemiravaju rodbinu i prijatelje. Da se to ne bi desilo, tj. da blagopočivnuvši ne bi vaskrsao sa belim očnjacima i prošetao nam se kroz javu i snove, postojao je običaj da se na grob nagomilava kamenje. Tako i mi danas simbolično bacamo koju grudvu zemlje, da ako naumi, ne može baš lako da ustane. Bojanje od recimo dede vampira razlog je još nekim običajima. Nošenje crnine i puštanje brade (naravno misli se na muškarce) primenjuje se da nas vampir ne bi poznao. A da bi ga obmanuli vraćamo se drugačijim putem sa groblja no što smo došli.
Pranje ruku posle pogreba
Svako ko je pomislio da ruke peremo po povratku sa pogreba zbog toga što smo grudvama zemlje gađali kovčeg, prevario se. Kako razlog nije higijenski, on je svakako magijski. Na svakoj daći obavezno postoji lavor i peškir, te gosti koji su došli da zgriznu nešto zarad pokojnikove duše, svi brčkaju ruke u istoj vodi i brišu ih istim peškirom. Nevolja je ako je pokojnik bio poznaat, a vi došli poslednji. Verovatno su se mnoga misleća stvorenja zapitala zašto se ruke ljudski ne operu u kupatilu kako to i dolikuje. Razlog je taj što dok smo bili na groblju na rukama su nam se nahvatale razne stambeno nesnađene i lutajuće duše, a ruke su jedine otkrivene na telu (pretpostavljeno je da niko na sahranu ne ide u bermudama). Ispada da davite već ko zna kad upokojene duše, da ih ne bi progutali sve sa plećkom praseta koju ćete uskoro okusiti.
I tako, suma sumarum za sve naše divne običaje zaslužno je bojanje od vampira, veštica, đavola i ostalih karakondžula. Međutim, sve njih, mislimo na običaje, sačuvale su nam naše oštroumne babe.
Pa pošto smo pričali o divnim narodnim običajima da i završimo jednom ineresantnom narodnom izrekom: “Na jedu stranu đavo, a na jednu baba, pa ko nategne.”
Slobodan Tomić – moodiranje.com
