Iako se danas veze teško održavaju iz mnogo razloga, od kojih su neki i “spoljašnji” faktori, “krivca” možda ipak treba potražiti u nama samima.
Nismo pripremljeni.
Nismo pripremljeni za žrtve, za kompromise, za bezuslovnu ljubav. Nismo spremni da uložimo sve što je potrebno da bi učinili da veza funkcioniše. Želimo da sve bude lako. Odustajemo.
Nije ljubav ono što tražimo već uzbuđenje i ushićenje u životu.
Želimo nekog sa kim možemo da gledamo filmove i idemo na zabave, a ne nekog ko može da nas razume čak i u našoj najdubljoj tišini. Provodimo vreme zajedno, ali ne pravimo uspomene. Ne želimo dosadu u životu. Ne želimo životne saputnike, već nekog ko nas može učiniti živim trenutno, odmah sada. Kada uzbuđenje izbledi, otkrivamo da nas niko nije pripremio za život sa nogama na zemlji. Ne verujemo u lepotu predvidljivosti jer smo suviše zaslepljeni ushićenjem avanture.
Nemamo vremena da volimo, nemamo strpljenja da se suočimo sa vezama.
Zauzeti smo jureći materijalističke snove i tu nema mesta za ljubav.
Želimo instant zadovoljenje u svemu što radimo – u onome što stavljamo na internet, karijerama koje izaberemo, i u ljudima u koje se zaljubljujemo. Želimo zrelost u vezi koja dolazi s vremenom, emocionalnu povezanost koja se razvija tokom godina, osećaj pripadanja kada se jedva poznajemo. Očigledno, ništa nije vredno našeg vremena i strpljenja – čak ni ljubav.
Radije bismo proveli sat vremena sa stotinama ljudi nego jedan dan sa jednom osobom. Verujemo da postoje “opcije”, mi smo “društveni”. Verujemo više u susrete nego u poznavanje. Pohlepni smo. Želimo sve.
