Kada ljudima širom sveta kao asocijaciju kažete reč “pesnik”, velika većina će odgovoriti – Jesenjin. To nije nikakvo čudo. Jer, lepuškasti, mladi pesnik, Sergej Jesenjin (1895-1925), za samo 30 godina života je iza sebe ostavio ogromno delo – i po obimu, ali još više po značaju. Pesme o domovini i rodnom kraju, “običnom” životu, majci, isusovski teškom krstu koji na svojim leđima nose pesnici… O smislu i besmisleno teškoj životnoj patnji posmatrajući ih najčešće kroz stihove o ljubavi. Njegovo delo, a još više njegov život su dokazi da smrt i ljubav nikada ne idu sami.
Tako je Sergej Jesenjin, u čijem životu su žene igrale najvažniju ulogu, pevao o ljubavi. O nevinoj i stidljivoj kao u pesmi “Menjajući rublju za tumane”:
O ljubavi reči tu ne zbore,
O njoj tek su uzdasi skriveni,
O njoj oči ko dragulji gore
Poljupci su strasti bezimene
A ne reči u grob urezane,
Poljupci su ruže raspršene,
Latice na usni rastapane.
Ali i o nesrećnoj kao u pesmi “Kurva” u kojoj se susreću dva ljubavna “propaliteta” – kurva i on. Oboje su nesrećni, oboje su grešni:
Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.
Seta, tuga i duševne boli koje se osećanju u Jesenjinovom pesništu, a koje proizilaze iz njegovog burnog života, prisutne su i u pesmi “Šta sam, ko sam”:
Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.
Ali i u pesmi “Ti nevoliš i ne žališ mene”:
Ko izgori – ne može planuti,
ko ljubljaše, taj ne ljubi više.
O ljubavi je pevao ne samo u pesmama. Ostale su zapamćene njegove reči:
Hteo bih se ljubiti, hteo bih da me neko grli, hteo bih nekoga gledati dok spava pored mene.
Ako jednom odeš, nemoj se okrenuti, jer ako se okreneš moraš se vratiti, a ja ne želim da se vratiš odlazeći.
U jednom od najpoznatijih njegovih dela “Crni čovek”, Jesenjina u bunilu savetuje upravo crni čovek:
“Sreća je — zboraše on —
veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
nesrećne su, ko cvetovi.
Ne mari ništa,
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.
U oluji, u buri,
kraj nedaća svih,
uz teške gubitke
i uz tugu kletu
biti nasmejan, prirodan, tih —
najveća je umetnost na svetu.”
